Moj VIRUS + sve brka i okreće na dobro

- Pišem za decu i najtačniji sam dok ne zakoračim u svakodnevnicu, kakva god da je. Zato pišem ujutru, kada se probudim. Onda sam najsvežiji. Šta sam uradio do 10 ili 11 sati pre podne - uradio sam, posle me uhvati dan, internet, dešavanja...

U NAJAVI: Završio sam knjigu za decu "Nezgodacije". Prvo sam ih učio da kuvaju, potom da kampuju, pa o kući, podučavao ih ribolovu... Hajde sada da ih opomenem na neke neprijatne stvari koje mogu da se dese. U "Nezgodacijama" ima svačega, od plina, struje, batina... U ovim danima pišem tekst koji se zove "VIRUS +". To je virus koji sve menja, brka i okreće na dobro. Nadam se da će biti zanimljiv deci. Bez obzira što je virus, on radi drugačije, obogaćen je dobrim i radi svoj posao.

Nismo mogli da ne pitamo pisca, shodno situaciji, koliko traje "VIRUS +", u kojoj je nedelji(strani) i ima li ključne?

- Tek sam na sedmoj-osmoj strani, a treba u ovom fontu da traje bar 25 strana. Imam kraj, početak kojim sam zadovoljan, ostalo je da se izblesavim i budem zanimljiv do kraja. Ključna strana je kraj, kao i u svemu - vedro nam odgovara Babić.

Dragan Ž. Babić dobitnik je ovogodišnje književne nagrade Momčilo Tešić za knjigu Ispod krova nad glavom koju je objavilo RTS Izdavaštvo.

Zamolili smo pisca Dragana Ž. Babića da podeli sa nama deo priče o neobičnom virusu, koji sve na dobro okreće i zbog kog su svi srećni:

Odlomak:
Najednom je postalo očigledno da je svet drugačiji, iščašen i izokrenut, uvrnut i na svoj način lud. Ništa više nije bilo kao ranije. Neki ljudi su hodali unazad, nije im se išlo tamo kuda su pošli i želeli su da što duže ostanu gde su bili. Zidari su se igrali u pesku i polivali vodom. Na klupama u parkovima su sedela deca, igrala šah i čitala novine, a neku su punih kljunova hranili golubovi. U zoološkom vrtu su se provlačila kroz rešetke i ulazila u kaveze krvoločnih i opasnih životinja da se sa njima igraju i vuku ih za repove. A zveri mirne, radoznale i pitome. Samo ih onjuše i u smeh. Sunce je počinjalo da se pomalja i pravi senke, mlake i nejasne u početku, a zatim sve jasnije, oštrije i zbunjujuće. Ništa se nije uklapalo i bilo normalno. Semafor je imao senku suncobrana, suncobran sladoleda, sladoled oblaka, oblak zmaja, zmaj kamiona, kamion lopte, lopta fotelje. Ko je tu mogao da se snađe? Niko. Ljudi su se zabavljali i smejali. Ide senka slona iza ugla, trči i tutnji, a pravi je devojčica sa šeširićem...