понедељак, 28.03.2022, 13:39 -> 17:05
Galerija RTS, od 5. aprila do 2. maja 2022.
4X4 - Magična ukrštanja, ili četiri niti jedne zajedničke povesti
Tekst: Dragan Jovanović Danilov
.jpg "Предраг Пеђа Милошевић: „Трагом Алефа\" у Галерији РТС-а")
Danas u doba digitalne apokalipse kada gasne „metafizička dijadema lepote", četiri umetnika nas iznova vraćaju zanatskom umeću, arhetipskim ukazanjima i jednom poosobljenom doživljaju prošlosti sopstva. E upravo u toj tački na jedan plodotvoran način ukrštaju se četiri autentične likovne poetike Bisenije Tereščenko, Nebojše Savovića Nesa, Ljubomira Lackovića i Jasne Opavski koja izlažu četiri svoja dela u Galeriji RTS aprila 2022. u postavci koja nosi naziv „4x4".
Česterton kaže da čovek u duši ima nijansi mnogo čudnovatijih, bezbrojnijih i bezimenijih, nego što postoji boja u jesenskoj šumi. Jedno takvo raskošno pikturalno obilje zasipa nas sa mozaika nadahnutim mitološkim temama Bisenije Tereščenko. Na tondo-mozaiku „Dionis i jadna Arijadna", Bisenija nam daje prekrasan autoportret sa Dionisom, a u „Berbi mladog grožđa u starom vinogradu" vraća nas na saznanje da se loza smatra kosmičkim drvetom zato što obavija nebesa, pri čemu zrna grožđa otelovljavaju zvezde. Bisenijin alegorijski i kontemplativni romantizam proishodi iz edenskih korena i mitopoetskih projekcija mediteranskog pejzaža začarnog igrom svetlosti i senki.
Mozaici Bisenije Tereščenko su sočni, plemenite fakture, stilski potpuno dorečeni. Fascinantno je kako Bisenija Tereščenko uspeva da u izuzetno kompleksnoj tehnici mozaika dočara izmaglice visoke eteričnosti, isijavanje svetlosti oko vinove loze, vibriranje svetlosti u ustreptalom zraku, igru osunčanih prostora i senki, tu prelepu gozbu sunca, lišća i mirisa koji oko njih struje. Ova umetnica uspeva da krutost kamena razmekša blagim toniranjem svetla, nekom začudnom utišanošću dovedenom do muzičkiog ugođaja. Njeni mozaici su oda životnoj snazi loze koju ništa ne može zaustaviti. U živom, prisnom dijalogu sa kamenom Bisenija Tereščenko prenosi na svoje mozaike jednu složenu unutrašnju fermentaciju. Zato svetlost na mozaicima ove najmuzikalnije mozaičarke koju znam isijava, po principu iradijacije, iz samog kamena, ali i iz jednog snažnog unutrašnjeg izvora. I doista, baš sve je kod Bisenije oplemenjeno tajinstvom Mediterana, jednim mediteranskim idealom lepote te ekstatičnom otvorenošću prema sredozemoj svetlosti. Mi smo bića mediteranske veroispovesti, podseća nas ova umetnica, te da svetlost može isijati iz sebe samo onaj koji i sam ima svetlosti u duši.
Za Nebojšu Savovića Nesa žensko telo je neiscprna antologija oblika, nedokučivi simbol i najveća misterija koja stoji nasuprot neumitnosti ništavila i mesečerskog sveta opsena i iluzija. Ono je blagodet prirode i suštinska radost života, prema kome ovaj umetnik ima poklonstven odnos. U samom jezgru Savovićevog umetničkog bavljenja, njegovih „snova u kamenu" dakle stoji žensko telo prikazano u obliku akta, poluakta i torzoa. Taj Nesov ženski akt uzbudljive erotičke inteligencije ovde je divinizovan, obožen, otvoren za nežno ljubavno dodirivanje. On je arkanistički tajnstven, zato što posmatrača osetljivog duševnog sastava uvodi u svet ženskih čari i erotskog kosmizma, emanirajući oko sebe nevidljive energije i fluide.
Nebojša Savović Nes ide na jedan siguran skulptorski rezon lišen slučajnosti. Na njegovim skulpturama sve je strategijski smešteno gde treba, pri čemu racionalnost ne potiskuje emotivnost, već se oni na plodotvoran način spajaju i izmiruju u jednoj precizno osmišljenoj formi toplog energetskog naboja i erotske sile. Nesova plastika nosi toplinu, neusiljenost i čulnost lirike kojom on poetizuje svoj skulptorski svet koji živi od oblina dojki i prefinjenih pelerina. Nebojša Savović Nes koristi kao materijal grčki beli „tasos" kamen, istarski „selina" kamen i toskanski „karara" kamen. Svi ovi materijali dragi su Nesu zbog svoje otmene, hijeratične beline. Ovaj umetnik ne opisuje, već na svojoj skulpturi predočava unutarnje poimanje, mentalnu predstavu žene, materinstva i ideje plodonošenja. Sve je na njegovim skulpturama precizno vizuelno osmišljeno i likovno strukturisano. Kod njega je žensko telo suštinski ogoljeno i mentalno evocirano, zenovski očišćeno od svih suvišnosti koje bi mogle da naruše njegovu harmoničnost. To je telo - znak koji upućuje na uvremenjenost erotskog ognja u čoveku. Na njegovim skulpturama erotsko se sublimiše u spiritualno, čime se nadvladava onaj porebni karakter seksualnosti o kome je pisao Emil Sioran.
Ljubomir Lacković je nepredvidiv skulptor čiji umetnički univerzum proishodi iz fantastičnih, simboličkih i ezoterijskih okvira. Ovaj umetnik je svoje neobične skulpture životinja sačinio polemišući na jedan patafizički način a takozvanom „furdom", odbačenim metalnim predmetima iz opticaja, nađenim materijalom od gvožđa kao produktom jednog mehaničkog doba. Iz tog đubrišta, koje nije obično đubrište i otpad već đubrište kao šejkinska filozofska ideja, Lacković gradi svoje irealističke skulpture na kojima je svaki detalj brižljivo izveden, likovno proračunat i kompozicijski izbalansiran u jednu organsku i skulptorski organizovanu celinu. Svi elementi njegove skulpture su u komunikacionoj, figuralnoj konverziji i na jedan misterijalan način su povezani i stopljeni sa nađenim predmetima iz drugog konteksta. Za Lackovića skulptorsko bavljenje je faustovski poduhvat - nastojanje da se stvaranjem jednog paralelnog sveta irealističkih skulptura zaroni u neizmerne dubine predmetnog sveta. Kroz košmarni dijalog sa jednom civilizacijom na umoru Ljubomir Lacković, taj fanatični posvećenik koji radi izravno pod pokroviteljstvom starogrčkog boga Hefesta, predočio nam je kroz spoj i izmirenje zanatske veštine i skulptorske invencije neizmernost jednog čudesnog sveta.
U samom jezgru slikarstva Jasne Opavski nalazi se autentična narativno-amblematska komponenta. Ova umetnica okrenuta je mitološkom imaginiranju i svom unutrašnjem svetu koji je, po prirodi stvari, teško uhvatljiv. Jedan imanentno mistični sadržaj, i poosobljena mentalna scenografija na njenim slikama dovedeni su u opseg vidljivog. Jasnina slikarska spoznaja proističe iz dubokih ponora grčke mitologije, ali i iz umetničinih najdubljih intuicija. Iz slike u sliku Jasna Opavski usložnjava svoju ikonografiju i kroz zanimanje za iracionalno, magijsko i mitološko gradi tajanstvene mostove prema simbolu. Na njenom slikarskom polju srećemo jedan metalogičan način postavljanja prizora. Zaokupljena tajnom vremena, Jasna Opavski poput kakvog fantastičnog slikarskog hroničara vaskrsava i re-kreira kroz fantastičnu dramatsku invenciju jedan svet prizvan iz grčke i svoje lične mitologije. Njene slike, to su zapravo dramski igrokazi u kojima se, zaneseni pijanstvom, mešaju ljudi, bogovi i fantastična bića. Jasnina slika je oduhovljena zona izgrađena na ronjenju u dubine mitologije i neosvetljene slojeve podsvesti. Njena naga ženska i muška tela izranjaju iz tajanstvenih laguma vremena, iskušavajući beskonačno. Ikonografski svet tretiran je delikatno sa visokim zanatskim kriterijumom. Primećujemo kod Opavske afinintet za iracionalna osvetljenja i onirijske tišine. Pritom, entitet fantastičnog kod Jasne Opavski predstavlja jednu duboku usađenu dispoziciju, a ne nešto što je nametnuto i preuzeto.
Коментари