Srbin svetskog glasa - naučnik bez premca

Ugodno veče, pretvorilo se u značajno predavanje o Mihajlu Idvosrkom Pupinu. Tome su najviše doprineli, autor, Miroslav Stanković, po obrazovanju, TV i filmski snimatelj, izuzetna osoba u svojoj profesiji, dokumentarista svetskog glasa, dobrotvor i filantrop, čovek koji je svoje kapitalne filmove zaveštao Matici srpskoj, čija vrednost je neprocenjiva, ali i publicista, koji, ispostavilo se, jedan od retkih u našoj zemlji, ne dozvoljava da se priča o Srbinu svetskog glasa, naučniku bez premca, zaboravi i prekrije prašinom.

Nikola Vlajić, harizmatični etnolog, decenijama uvaženi član Narodnog muzeja u Pančevu, neumorni istraživač, pregalac u kulturi, na samo njemu svojstven način, predočio je neke iskričave detalje iz bogate biografije rođenog Idvorca, potom, naučnika bez čijih patenata i ostvarenja, mi, u ovom, savremenom svetu, ne bismo mogli.

Žozef Lončar, rodonačelnik marketinga u Jugoslaviji, pionir predstavljanja tržišnih vrednosti, iz svog ugla, obnarodovao je zapažanja i uticaj Pupina na nekadašnje i savremeno društvo. Moderatorka je bila Gordana Vlajić, pančevačka književnica, osoba mnogih veština, kao što je PR, veoma tačno, emotivno, prema Mihajlu Pupinu, autoru, gostima i publici, vodila je ovu prezentaciju.

Mihajlo Idvorski Pupin, moglo je to sinoć da se čuje, i dalje je velika nepoznanica, naročito za srpsku javnost, pa su ovakva dela, koje nam je priredio Stanković, poezija za srpski rod, stara-nova upečatljivost, koju ne bi trebalo da zaboravimo, već, naprotiv, stavljamo u krupni, prvi plan.

Javnost, ne zna se tačan razlog, nema mnogo načina da se uveri u sve vrline, pamet i zaostavštinu Mihajla Idvorskog Pupina, mada, poslednjih godina, sama država, grad Pančevo, kao i iskreni poklonici dela velikog naučnika, trude se da poprave zatečeno stanje. Najviše se misli na samo mesto Idvor, gde je Pupin rođen, pa se preko Pančeva, otisnuo u svet, gde se u njegovoj rodnoj kući planira ozbiljna rekonstrukcija, još više uobliči postavka predmeta i drugih dragocenih stvari, koje nam ukazuju na vrednost ovog stvaraoca, svetskih razmera.

Zanimljiv je podatak da se neko vreme, za njegov datum rođenja koristio 9. oktobar 1858. Ali, zapravo, tačan je onaj, koji ukazuje da je on ugledao svet, četiri godine ranije, dakle 1854. Mihajlo Idvorski Pupin, bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka". Saznao sam sinoć, pod njegovim okriljem, izašlo je najviše naučnika koji su dobili Nobelovu nagradu.

Stankovićevo izdanje, tačnije, ovo koje je on priredio, to kapitalno, dopunjeno delo (original je izašao u prvoj polovini 20. veka), sadrži sve ono što je neko, nekada, izbacio, kao „višak", a odnosi se na Pupinovo verovanje u Srpstvo, najviše oslanjajući se na Svetog Savu i Nemanjiće, na šta je autor najviše ponosan.