Operisala je pri sveći i kandilu

Dnevnik dr Slavke Mihajlović Oblaci nad gradom prva je dokumentacija o uslovima lekarskog rada u Beogradu u vreme austrougarske okupacije.

U svom dnevniku 16. jula 1914. godine, ona je zabeležila:

Noćas sam bila dežurna. Od ranog jutra, u bolnici je vladalo uzbuđenje. Svi šefovi odeljenja, sa upravnikom bolnice doktorom Milanom Radovanovićem, kao i ostali lekari vojni obveznici i bolničari - prvog i drugog poziva, pozvani su da se hitno jave komandama. Sa hirurškog odeljenja oprostuli su se sa nama dr Vojislav Subotić, dr Leon Koen, dr Nikola Krstić, dr Pijade, dr Ćirić, dr Obradović...

Svi oni odlaze u rat i neizvesnost. Ostali su samo bolničari neborci, bolničarke i bolničko osoblje, koje nema naše državljanstvo.

Ja sam ostala kao jedini lekar na svim odeljenjima Opšte bolnice na Vračaru, jer po Ženevskoj konvenciji, žene lekari ne podpadaju pod vojnu obavezu.

Od onog dana, kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, pa sve do oslobođenja 1918. godine, dr Slavka Mihajlović vodila je svoj privatni dnevnik.

Dr Slavka rođena je 1888. u Beogradu, u bogatoj građanskoj porodici, kao najstarije dete od njih osmoro. Imala je šest sestara i brata. Svi su završili studije: dva lekara, dva pravnika i po jedan ekonomista, arhitekta, hemičar i farmaceut.

Posle završene mature u muškoj Trećoj beogradskoj gimnaziji (ženska tada nije ni postojala), Slavka Mihajlović je 1906. godine otišla na studije medicine u Ženevu. Diplomirala je 1912. i na francuskom jeziku odbranila doktorat.

Odmah se vratila u Srbiju u oktobru 1912. godine i našla se u Srpsko-balkanskom, ratu među 18 žena lekara, koje su popunile sanitesku službu, koja je tada brojala 296 mobilisanih lekara.

Samo godinu dana posle „vatrenog krštenja" doktorke Slavke u Balkanskom ratu, Austrougarska monarhija objavila je rat Kraljevini Srbiji.

Beograd je dva put dopao u austrijsko ropstvo: od 1. do 15. decembra 1914. i od oktobra 1915. do 1. novembra 1918. godine.

Za sve četiri godine Velikog rata doktorka Slavka Mihajlović nijednom nije napustila svoje ranjenike i bolesnike.

Dva puta je, na naredbu da se povuče sa ranjenicima i vojskom odgovorila: „Ja ostajem ovde". Ostala je u Beogradu koji je danima bombardovan, a potom i okupiran. Danonoćno je operisala pri sveći i kandilu.

U svom dnevniku beležila je sve što je videla, iskusila i saznala od drugih, i kako kaže, vodila ga je radi sebe: „Ako rat preživim... da me podseti na protekle dane".

U svom dnevniku Oblaci nad gradom 1914-1918., 24. oktobra 1918. godine beleži:

Počeli su da pristižu iz neprijateljskih logora naši zarobljenici i internirci. Dolaze potpuno iscrpljeni od gladi, bolesni i iznureni od silnog pešačenja. To su živi skeleti na kojima su ostali samo koža i kosti.

Oni su preplavili sobe, hodnike i dvorište bolnice.

Leže na zemlji, izgubljena pogleda i bez reči. Jutros, kada sam s prozora ambulante pogledala u dvorište, sva sam se stresla od tuge. Taljige su bile prepune mrtvih.

Još mučniju sliku ostavljaju žene iz Beograda i unutrašnjosti, koje plačući prolaze hodnicima i preturaju po leševima, ne bi li pronašle nekog svog.

U knjizi Lepota i tuga - intimna istorija Prvog svetskog rata, koju je napisao švedski istoričar i pisac Piter Englund, doktorka Slavka Mihajlović je jedan od književnih junaka. Knjiga Lepota i tuga objavljena je 2008. godine i prevedena je na 20 jezika.

Sve četiri ratne godine, doktorka Slavka bila je u blizini smrti, u epicentru epidemije pegavog i trbušnog tifusa i malarije, ali akumuliranim naporima stvorila je oko sebe zaštitni zid i doživela 84 godine.

Jedna je od osnivača Instituta za majku i dete, jedine takve bolnice na Balkanu. Specilizirala je i ginekologiju.