Smeh od srca uz predstavu "Zadnja stanica"

Pozorišna predstava "Zadnja stanica" je uspešno izvedena pred publikom u Australiji pre tri godine i dostigla je veliku popularnost i medijsku pažnju odmah nakon prvog izvođenja.

Radnja u predstavi prati dva migranta, Momu i Savu, igraju glumci Boris Mitrović i Sergej Kožul, glumci pozorišta Pilipenda u Sidneju.

U prvom delu predstave, Momo i Savo se susreću na građevini. Tu počinje tragikomedija balkanskog društva u tuđini. Predstava je opisala sve što su naši ljudi doživljavali tokom života u tuđini, od učenja engleskog jezika do pronalaska posla i traganja za onim večnim pitanjem - gde pripada?

"U potrazi za pričama iz naše zajednice, došao sam na ideju da postoji neka glad da se stvori nešto lokalno, da se stvori priča koja će biti autentična našem čoveku koji živi u Australiji, stvara, ima familiju...tako smo došli na ideju da stvorimo predstavu "Zadnja stanica", kaže Sergej Kožul.

Zbog velikog interesovanja publike, pozorište Pilipenda je odlučilo da napravi novu pozorišnu predstavu sa istim glavnim likovima, uz dodatak dva nova lika. Predstava se zove "Zadnja stanica 2, nepovratni povratak" i nastavak je prvog dela predstave "Zadnja stanica".

"Komentari su bili uglavnom takvi da svi kažu: to smo mi, svako se našao u nečemu u ovoj priči ili neko od naših", kaže Kožul.

Ova predstava se vodi kao nastavak, ali se može reći da su to nove pustolovine novih likova, Save Sekulića i Momira Bukarice, srpskih migranata u Australiji.

"To je priča o tri generacije Srba. Ja, kao Savo Sekulić opisujem generaciju Srba koja se skorije doselila, od 2000, kolega Srgej Kožul igra Momira Bukaricu, koji opisuje generaciju Srba koji su došli devedesetih godina i koleginica Milica, koja je rođena ovde i glumica je. Prvi put se srećem sa publikom koja kada se smeje, smeje se od srca", kaže Boris Mitrović.

U "Zadnjoj stanici" ima svega pomalo, i komedije i tuge, i setnih zvuka harmonike...