Sa filmske trake – „Let‘s Get Lost“

Veberov film prati muzičarovu karijeru od 1950-ih, kada je svirao sa velikanima džeza poput Čarli Parkera, Džeri Maligena i Ras Frimena, do 1980-ih, kada su njegova zavisnost od heroina i prevrati u zemlji doveli do preseljenja u Evropu. Suprostavljajući ove decenije, Veber predstavlja oštar kontrast između mlađeg, zgodnog Bejkera idola-statue koji je ličio na mešavinu Džejms Dina i Džek Keruaka - sa onim što je on postao, „zapušteni kauboj u apoteci“, kako je to rekao J. Hoberman u svojoj recenziji za „Village Voice“.

Film počinje pred kraj Bejkerovog života, na plažama Santa Monike, a završava se na Filmskom festivalu u Kanu. Veber koristi ove trenutke u sadašnjosti kao držače za knjige istorijskih snimaka sadržanih u najvećem delu filma. Dokumentacija se kreće od starinskih fotografija Vilijama Klekstona iz 1953. do nastupa u Šou Stiva Alena i kičastih, niskobudžetnih italijanskih filmova koje je Bejker radio za „brzi novac“.

Filmska muzika sadrži njegove nastupe iz 1950-tih i 1960-tih, zajedno sa novosnimljenim nastupima iz 1987. godine, a album je objavljen 1989. godine.

„Bejker je moj omiljeni vokal veka“, rekla je Bjork za magazin „Q”. „Postojala su dva albuma – oba sa istim naslovom, smešno – koja su objavljena sa filmom Brus Vebera o njegovom životu, „Let's Get Lost“. Jedan je snimljen kada je film sniman, kada je bio stariji, a drugi sa svim stvarima koje je pevao kada je bio mlad, a sa kojim sam više volela da se identifikujem. Sviđa mi se činjenica da je tako ekspresivan, tako preterano emotivan. To me čini “mekim“ u kolenima... On je bio tako zaljubljen - tako se i ja osećam u vezi sa tim.“

Bejkerov snimak "Chettu's Lullabu" sa Enio Morikoneom kao dirigentom njegovog orkestra je takođe prikazan u filmu. Bejker je priložio svoj snimak pesme „So Hard To Know“ iz Brazila iz 1985. godine da bi se pojavila u filmy.

Film je nominovan za „Oskara“ za  „Best Documentary Feature“, 1989. godine.