Oko ponoći – Lee Konitz Plays With The Gerry Mulligan Quartet

Da bismo razgovarali o muzici sa ovog albuma, potrebno je prvo razgovarati o bendu kojem se Konitc nakratko pridružio. O Maligenovom kratkotrajnom prvobitnom ansamblu napisano je jako puno. Često se opisuje kao grupa koja je definisala džez zvuk Zapadne obale, ali u stvari ovaj kvartet je bio jedinstven sam za sebe. Iako je imao prozračnu melodičnost i agilnost laganog koraka povezane sa „kul školom“ Zapadne obale, mnogo se više oslanjao na zamršenu grupnu interakciju, a manje na produžena sola. Maligen i Bejker su bili čudan par. Maligen je bio kompletan muzičar, originalni stilista bariton saksofona i vešt kompozitor/aranžer. Bejker je bio prirodan čovek koji nije znao da čita muziku, ali je imao izvanredan sluh i dar za kontinuirano spontano pronalaženje melodijskih struktura. Organizovanjem benda bez akordskog instrumenta, Maligen je stvorio otvoreno harmonijsko okruženje u kojem su on i Bejker mogli da rade svoju magiju u kontrapunktu i da ispolje svoje munjevite reflekse u „pozivima“ i „odgovorima“.

Kada je Li Konic uveden u ovu dobro podmazanu kvartet mašinu desile su se neverovatne stvari. Na pet studijskih numera, Maligen, aranžer, sada ima tri duvačka glasa kojima manipuliše. Teme numera poprimaju nove slojeve i boje. Na „Almost Like Being in Love“, razmene između duvača u temi su uzbudljive i složene, ali osećaju se labavo, dok se tri svirača pomeraju iz prvog plana u pozadinu i natrag. Konic je punopravni učesnik u aktivnostima ansambla, ali, sa novim članom u bendu, manje je vremena posvećeno improvizovanoj grupnoj polifoniji, a više solima. Ipak, u ovim trominutnim numerama, sola su nužno sažeta. Dok Maligen i Bejker nude male dragulje tema i varijacija, Konicova sola su varijacije, oslobođene i uzvišene. Na „Broadway” (jednoj od dve studijske numere u kojima on prvi solira), njegovi izlivi prepliću se jedan preko drugog i na kraju spajaju. Broj intrigantnih ideja koje bi Konic, sa tadašnjih 25 godina, mogao da ubaci u kratak solo je zapanjujući. Ali čak i pre nego što shvatite ideje, očarani ste tim zavodljivim zvukom alt saksofona. Bilo je suštinski kul, bez očiglednih ritmičkih akcenata.  Ali ideje nisu bile kul. Bili su dovoljno „vrući“ da te spale. (Ted Đoja je opisao Konicov zvuk kao „vatra i led“.) Na „I Can’t Believe That You’re in Love with Me“, Konic prati Bejkera, ali umesto da odgovori Bejkeru, on izmišlja novu pesmu….“

Poslušajte ove antologijske snimke i atmosferu u džez klubu „The Haig“.