Žene u muzici

Iako je danas njeno ime gotovo nepoznato, Helene Libman stekla je slavu zahvaljujući uspešnim javnim nastupima. Kompozicije, pisane u duhu kasnog klasicizma, bile su veoma cenjene, a o njenim koncertima ostao je zabeležen trag u muzičkim časopisima tog vremena. Kritičari su isticali da je bila „umetnica koja je mnogo više od ’puke’ pojave, žena ozbiljno shvaćena u muzičkom svetu u kojem su dominirali muškarci... Dela ove autorke ni na koji način ne dostižu krajnje granice virtuoznosti, ali jasno prevazilaze zahteve kućnog muziciranja i nisu namenjena isključivo ’lepšem polu’. To nije salonska muzika, već muzika prikladna za koncertnu dvoranu, odnosno, za širu javnost.“ Slušaćete njena tri kamerna dela objedinjena na albumu koji je nemačka izdavačka kuća CPO objavila 1. avgusta 2025. Interpretirali su ih: Gernot Zismut, violina, Monika Gutman, klavir i Ramon Jafe, violončelo.

Rođena 16. decembra 1795. godine kao Helene Rize, Helene Libman je bila drugo dete jedne od najuglednijih i najbogatijih jevrejskih porodica u Berlinu, koja je veliku pažnju posvećivala obrazovanju, naročito muzici i književnosti. Iako je odgajana u duhu hrišćanstva, Helene je isprva dobila jevrejsko ime Lea. Godine 1813. prešla je u protestantsku veru i krštena je kao Helene. U slučaju porodice Rize, prelazak u hrišćanstvo verovatno je bio podstaknut namerom da se prilagode dominantnoj kulturi i steknu mogućnosti za građansku ravnopravnost. Naime, u kasnom osamnaestom veku, jedan od najperspektivnijih puteva ka uspehu i društvenom priznanju za jevrejske građanske porodice bilo je muzičko i književno obrazovanje. Tako je bilo i u porodici Rize: Helene je postala muzičarka, a njen brat Fridrih Vilhelm Rize izabrao je put književnosti ostavši upamćen u istoriji muzike kao libretista opera Fridriha Flotova, među kojima su Alesandro Stradela i Marta.

Kao čudo od deteta, Helene Libman je debitovala 1806, samo tri godine nakon otvaranja nove koncertne dvorane u Kraljevskom nacionalnom pozorištu u Berlinu, gde je nastupala još nekoliko puta. Muzički kritičari posebno su hvalili njen talenat i virtuoznost, a izvori navode da je svoju Klavirsku sonatu objavila sa svega petnaest godina. Među njenim učiteljima muzike u Berlinu bili su ugledni muzičari i kompozitori tog vremena, poput Vilhelma Šnajdera, Franca Lauske i Jozefa Avgustina Girliha.

Za razliku od svojih vršnjaka iz bogatih građanskih porodica, koji su svoja dela izvodili u gradskim salonima (pretežno solo pesme i kraće klavirske komade), Helene Libman imala je značajne nastupe kao koncertna pijanistkinja i čak je objavljivala svoja dela kamerne i klavirske muzike za ugledne izdavače, poput lajpciškog Karla Fridriha Petersa. Do sada otkriveni opus ove autorke obuhvata oko dvadeset ostvarenja: dva ciklusa solo pesama, nekoliko sonata za klavir, varijacije, klavirska trija i klavirski kvartet, a većinu kompozicija posvetila je svojim profesorima i članovima porodice.

Godine 1813, kada je već stekla reputaciju cenjene pijanistkinje i kompozitorke, Helene Libman se udala za Jozefa Libmana. Istorijski izvori navode da je mladi bračni par do 1818. godine živeo u Londonu, gde je Helene nastavila da komponuje, istovremeno pohađajući časove kod Ferdinanda Risa. Nakon Londona, Libmanovi su se 1818. preselili u Hamburg, u vreme kada su napetosti između jevrejskog i hrišćanskog stanovništva bile u porastu. Kako bi izbegli neprijatnosti vezane za jevrejsko poreklo i prezime Libman, 1819. odlučili su da ga promene u Libert, a potom su se kretali u najvišim umetničkim krugovima hanzeatskog društva. Godine 1859. napustili su Hamburg i krenuli ka Saksoniji, Austriji i Italiji, a izvori navode da se tu završavaju svi njihovi biografski tragovi. Međutim, nedavno je otkriveno da je Helene Libman sahranjena u Drezdenu 1896. godine pod svojim devojačkim prezimenom Rize.

Urednica Irina Maksimović Šašić