Žene u muzici

Život Avril Kolridž-Tejlor ispunio je skoro čitav dvadeseti vek. Rođena je 8. marta 1903. godine u Londonu kao Gvendolin Kolridž-Tejlor, a odrastajući u muzičkoj porodici – uz oca istaknutog kompozitora Semjuela Kolridž-Tejlora i majku nadarenu solo pevačicu – od najranijeg detinjstva pokazivala je poseban talenat za izvođenje i komponovanje muzike. Već kao dvanaestogodišnjakinja napisala je prvo delo, solo pesmu Zbogom, leptiru i dobila stipendiju za studije kompozicije, dirigovanja i klavira na Triniti koledžu, gde je, između ostalih, učila kod Gordona Džejkoba, Henrija Vuda i Alberta Koutsa. Muzičku karijeru započela je kao pevačica izvodeći očeva vokalna ostvarenja, a predstavljala je i svoja dela, najčešće solo pesme i kratke klavirske komade. Kritičari su isticali da „mlada umetnica ima neprocenjiv dar za oblikovanje melodija” i da je jasno da je „nasledila veliki talenat od oca”. Naime, status Semjuela Kolridž-Tejlora na muzičkoj sceni Engleske s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka omogućio joj je brojne prilike, ali ju je istovremeno dovodio u situaciju da su je često poredili sa ocem. Uprkos tome, nastavila je da gradi sopstveni put, pišući i izvodeći svoja dela. Godine 1924. stupila je u brak sa Haroldom Dašvudom, ali su je nesuglasice dovele do spoznaje da se ne nalazi na pravom putu. Napustila je porodični dom, promenila ime u Avril i odlučila da svoj život u potpunosti posveti muzici. Kako bi se suprotstavila mišljenju da priznanja koja je dobijala kao kompozitorka potiču od njenog oca i prezimena Kolridž-Tejlor, Avril je objavljivala dela i pod pseudonimom Piter Rajli.

Kao dirigentkinja debitovala je 1933. godine u Rojal Albert holu u Londonu; bila je prva žena koja je dirigovala Orkestrom Kraljevskih marinaca, a često je nastupala kao gostujuća dirigentkinja Londonskog simfonijskog orkestra i Simfonijskog orkestra Bi-Bi-Sija. Zanimljiv je i podatak da je i sama osnovala i vodila Simfonijski orkestar Kolridž-Tejlor sa ciljem pružanja podrške muzičarima tokom Velike depresije koja je zadesila Evropu u četvrtoj deceniji dvadesetog veka.

Po okončanju Drugog svetskog rata, Kolridž-Tejlorova je bila pogođena slabim zanimanjem engleske javnosti za njena dela i odbijanjem Bi-Bi-Sijevih ansambala da ih izvode, pa je svoja interesovanja okrenula ka inostranstvu. Prvobitno je planirala put u Ameriku, ali je zbog ratnih posledica njena turneja bila otkazana. Umesto toga, prihvatila je ponudu i 1952. godine otputovala u Johanesburg. Isprva joj se činilo da će joj nastupi i promovisanje dela u Južnoj Africi doneti priznanje kojem je težila u Engleskoj, budući da su njena dela emitovana na radiju imala topao prijem, a bila je angažovana i kao dirigentkinja. Tada je još uvek bila neutralna prema južnoafričkom sistemu aparthejda, a doživljavana je kao „belkinja evropskog porekla”. Međutim, pošto je južnoafrička vlada ubrzo otkrila njene afričke korene, svi angažmani su joj bili povučeni. Ovo iskustvo je duboko uticalo na njen život, i Avril je postala snažna zagovornica borbe protiv aparthejda, borkinja za rasnu ravnopravnost i društvenu pravdu. Sama je istakla da je „osećala veliku sramotu zbog onoga što ste dogodilo u vezi sa pitanjem boje kože”, te da je držala u tajnosti razlog svog boravka u Južnoj Africi, skrivajući istinu čak i od prijatelja.

Iako je na početku karijere izgledalo kao da će postati jedna od najcenjenijih muzičarki Britanije, čija su dela uglavnom nailazila na pozitivan prijem, te da će se profilisati kao istaknuta dirigentkinja, Avril Kolridž-Tejlor nikada u potpunosti nije zakoračila u glavne tokove engleske i evropske muzike dvadesetog veka. Vremenom su njena dela pala u zaborav, a nedostatak podrške za njen rad doneo joj je veliko razočaranje. Uprkos tome, kako navode izvori, uvek je bila staložena: „Nikada nemojte da vas obeshrabre kritike, čak i ako to znači da ćete čekati godinama da steknete pravo priznanje... Ako odložite pero samo zato što su neki kritičari napisali zajedljive primedbe o nečemu što ste smatrali svojim ’remek-delom’, time priznajete sebi i drugima da ste neuspeh.”

U poslednjim godinama života Avril Kolridž-Tejor je bila posvećena promovisanju dela svog oca, a 1979. godine objavila je monografiju Nasleđe Semjuela Kolridž-Tejlora. Preminula je 21. decembra 1998. godine u Saseksu.

Slušaćete kompozicije: Za Ejpril, Iz brdskih predela, Klavirski koncert u ef molu, Pejzaž Saseksa, Vals Kapris, U znak sećanja: za Kraljevsko vazduhoplovstvo, Preludijum „Komet“, kao i ostvarenje U znak sećanja – Largo za orkestar.

Urednica Irina Maksimović Šašić