Gaetano Doniceti: Dalinda

Ipak, nije reč o potpuno novoj i neotkrivenoj partituri. Naime, Dalinda je nastala kao Donicetijev pokušaj da svoju operu Lukrecija Bordžija izuzme od cenozorskih skrupula. Naime, po premijeri u Skali 1833. godine, kompozitor je želeo da svoje novo delo predstavi u proleće naredne godine i publici u Napulju, u teatru San Karlo čiji je bio upravnik. Međutim, cenzori burbonske vlasti u tadašnjem Kraljevstvu dveju Sicilija su zabranili delo s obrazloženjem da je moralno nepodobno, kao i da je politički i društveno osetljivo. Doniceti i njegov libretista Feliče Romani su pokušavali na različite načine da „kamufliraju” Lukreciju, ali su ih cenzori svaki put odbijali, ne pristajući na igru. U leto 1838. godine, situacija i loši odnosi sa Napolitanskom regulatornom komisijom za pozorište i zabavu, kako se nazivalo to cenzorsko telo, su stigli do tačke usijanja. Poliekt, Donicetijeva nova opera za pozorište San Karlo je takođe zabranjena, a cenzori su kompozitoru tražili da napravi velike promene u Piji de Tolomei koja je trebalo da zameni cenzurisano delo. Takođe, zahtevali su i da Doniceti odmah predstavi i jednu sasvim novu melodramu, sve dok ne budu sigurni da je Pija de Tolomei vredna pažnje.

Doniceti je bio očajan. Odlučio je da napusti Napulj i preseli se u Pariz, gde su ga čekale velike porudžbine. Ali pre odlaska, posle četiri teške godine i na privatnom i na profesionalnom planu, kompozitor je odlučio da još jednom pokuša da nešto uradi sa Lukrecijom Bordžijom. Za razliku od prethodnih pokušaja, ovaj put je započeo velike i ozbiljne prerade partiture i sadržaja. Radnju je smestio na Bliski istok u vreme Trećeg krstaškog rata, a operi je dao ime Dalinda. Ipak, i ovaj napor je doživeo neuspeh. Pošto je napustio Napulj, cenzori su još jednom odbili delo i ono nikada nije izvedeno u pozorištu San Karlo. Ali priča o ovom delu se tu ne završava. Po svemu sudeći, partitura je u nekom narednom periodu, prodata u delovima. Tek u moderno doba su svi segmenti Dalinde ponovo pronađeni i ’rekomponovani’ u kritičko izdanje, koje je poslužilo za izvođenje u Nemačkoj.

Veliki deo muzike Dalinde jeste preuzet iz Lukrecije Bordžije, ali je Doniceti napravio velike izmene i dodao brojni, novo napisani materijal, posebno u prvom i trećem činu, koji je u potpunosti originalan. Sama Dalinda je postala ćerka vođe Ismailita, uhvaćena u rat između Hrišćana i Muslimana. Novi istorijski i društveni kontekst, daju njenom liku potpuno drugačiji identitet, čime i cela opera Dalinda zadobija karakteristike samosvojnog dela.

U glavnim ulogama nastupaju sopran Lidija Fridman kao Dalinda, tenor Hoze Simerilja Romero kao Ildemaro, bariton Franko Vasalo kao Akmet, mecosopran Simon Mekintoš kao Ugo D’Asti i tenor Mark Omvli kao Elmelik. Krstaše Gvarnijera, Ubalda, Ridolfa, Guljelma i Korbogu tumače Lukas van Lirop, Đuzepe de Luka, Frederik Bergman, Antonio Madrilo i Jasper Lever. Horom i Filharmonijskim orkestrom Holandskog radija diriguje Andrea Sangvineti.

Urednica Ksenija Stevanović