Umetnost interpretacije – Vanda Landovska

Vanda Landovska, poljska pijanistkinja i čembalistkinja, bila je istinski posvećenik i promoter ovog starog instrumenta, čijim zalaganjem je u prvim decenijama 20. veka došlo do obnove interesovanja za čembalo. Rođena u jevrejskoj porodici u Varšavi, sa samo četiri godine je počela da uči klavir, upisujući Konzervatorijum u ovom gradu kao „čudo od deteta” i studirajući u klasama velikih poznavalaca muzike Šopena. Usavršavanje je nastavila u Berlinu i Parizu, sa Moricom Moškovskim, započinjući veoma uspešnu koncertnu karijeru na scenama širom Evrope.

Ipak, prema sopstvenim rečima, muzika Johana Sebastijana Baha je za nju bila opsesija i veoma rano, još kao devojčica, shvatila je „da klavir nije instrument Baha i njegovih savremenika”. Kada se sa suprugom, etnografom, preselila u Pariz, sa velikom strašću se posvetila istraživanju svih aspekata muzike 17. i 18. veka, posebno originalnog načina interpretacije, postajući tako pionir istorijski informisanog izvođenja. Njena namera bila je da oživi zvuk epohe u kojoj su nastala Bahova dela, te je istraživala muzejske primerke čembala izložene u Parizu i 1903. prvi put održala resital na kojem je svirala na ovom instrumentu. Shvativši da je za promociju čembala neophodno da ima i odgovarajući instrument, početkom XX veka uspela je da nagovori vlasnike „Plejela”-a, čuvene firme za izradu instrumenata sa dirkama koju je osnovao Ignac Plejel, da konstruišu prvo, savremeno čembalo. Sa ovim instrumentom, 1909. godine Vanda Landovska je krenula na evropsku turneju, pokušavajući da promeni mišljenje publike o čembalu kao „malom instrumentu za koketne komade”. U intervjuu koji je dala 1958. godine Džeku Fajferu, prisećala se kako je praktično svuda nailazila na otpor, jer je sa jedne strane bila publika naviknuta na zvuk klavira, a sa druge sami izvođaći, koji su odbijali novi način interpretacije standardnog repertoara. Tako je ostalo zabeleženo da je imala sukob sa Pablom Kazalsom, violončelistom i velikim izvođačem muzike Johana Sebastijana Baha, kome je rekla: „Ti sviraš Baha na svoj način, a ja ga sviram na njegov”.

Prema rečima Vande Landovske, u zemljama u kojima je postojala tradicija izvođenja na trzačkim instrumentima kao što su gitara i balalajka, publika je bila otvorenija prema zvuku čembala, te je između ostalog, veliku podršku imala u Rusiji, gde je čak Lavu Tolstoju održala privatne resitale.

Bilo je potrebno više od trideset godina da, kako Landovska kaže „postigne pobedu za svoj instrument”, da inspiriše novu generaciju izvođača, ali i kompozitore da se ponovo posvete pisanju za čembalo. Tako su prvi put posle dva veka nastala nova dela namenjena ovom instrumentu, poput Koncerta u polju koji je Fransis Pulenk komponovao za Landovsku, kao i Koncerta za čembalo i opere Lutkarsko pozorište majstora Pedra Manuela de Falje, prvo delo u kojem je čembalo uključeno u savremeni orkestar.

Repertoar ove umetnice je pre svega bio oslonjen na muziku 18. veka, tačnije opus Johana Sebastijana Baha, čije stvaralaštvo je oduvek fasciniralo Landovsku i koja je diskografski zabeležila veliki deo njegovog opusa za instrumente sa dirkama. Pored kompletne zbirke Dobrotemperovani klavir, ostali su sačuvani zapisi Goldberg varijacija, Koncerta u De duru, Dvoglasnih i troglasnih invencija, Partite broj 2, te tri manja komada. Često je izvodila i dela francuskih kompozitora-čembalista – Kuprena, Ramoa, Lilija, ali i svojih sunarodnika, poljskih autora poput Šopena, te danas malo poznati stvaralaca: Jakuba Polaka i Mihala Oginjskog, te sopstvene transkripcije Hendlovog Koncerta u Be duru.

Izvođački stil Vande Landovske bio je oličen u temeljnom proučavanju konteksta u kojem su dela nastala, interpretativne prakse i odbacivanja romantičarskog tumačenja dela.

Plejelov instrument na kojem je svirala posedovao je robusnu konstrukciju, dva manuala i pedale, kao i rezonantan ton, To joj je omogućavalo širok spektar zvučnih efekata i neuobičajenih načina sviranja. Kao pedagog i interpretator, uticala je na čitavu generaciju novih čembalista, među kojima su bili njen učenik Ralf Kirkpatrik, ali i Gustav Leonhard koji je od poklonika Landovske, vremenom postao zastupnik sasvim drugačije čembalističke škole.

Urednica emisije: Ivana Neimarević