Pijanizmi Balkana – Ranko Filjak

„Zvuk je moj pravi govor, pa mislim da jedino zvukom i načinom njegovog oblikovanja, koji je samo i istinski moj, mogu nekoga u nešto uveriti... Vera u moj posao jeste vera u samo delo koje je za mene uvek živo. To vam je kao neko večito hodočašće duha prema cilju koji je u vama stalno vidljiv, a ipak ostaje nedohvatljiv u svojoj celini. Kada se čoveku i čini da je napokon dohvatio taj cilj, redovno se događa da se iza njega ponovno ukaže dalji put. I hodočašće se potom nastavlja...“

Ove reči velikog jugoslovenskog i hrvatskog pijaniste Ranka Filjaka možda najbolje sažimaju kredo umetnika čiji ga je istraživački duh vodio oblikovanju briljantnih pijanističkih kreacija, te intelektualno pronicljivih tumačenja, velikih karakternih i emocionalnih raspona. Upravo bi se stoga moglo reći da je prevashodna okrenutost literaturi 19. i ranog 20. veka Ranku Filjaku pružala i najveću širinu traganja za mogućnostima ozvučavanja onih iskustava ugrađenih u samu muziku sa kojima se, čini se, lako poistovećivao. I mada je njegova zvučna zaostavština – kao i u slučaju većine drugih pijanista sa ovih prostora – najvećim delom još uvek skrivena u radijskim fonotekama, recentno obnovljena ili po prvi put javno objavljena diskografska izdanja ovog pijaniste pružaju mogućnost za revitalizaciju interesovanja za njegovu umetnost u 21. veku, čitavih 40 godina nakon smrti.  

Rođen 1927. godine, Ranko Filjak je pripadao, naime, generaciji koja je u decenijama nakon Drugog svetskog rata pijanističku kulturu tadašnje Jugoslavije podigla na međunarodni nivo. O tome svedoči i njegova bogata karijera koju je razvijao kako na domaćim, tako i na inostranim scenama, te istaknuti status koji je kao pedagog izgradio u domovini. Kao tipičan izdanak takozvane Zagrebačke pijanističke škole kojoj je pripadao kao student Ive Mačeka i Svetislava Stančića, Filjak je manifestovao neke od njenih tipičnih obeležja poput tokatnog pristupa realizaciji tona, insistiranju na intonativnoj čistoći pri izlaganju materijala i redukovanoj pedalizaciji svedenoj na diskretno oplemenjivanje u osnovi materijalistički opipljivog zvuka.

Završivši studije na Muzičkoj akademiji u Zagrebu 1954. godine, Filjak je profesionalni put započeo kao profesor tadašnje Državne muzičke škole u istom gradu, da bi od 1958. radio na akademiji gde je sve do prerane smrti 1983. godine imao svoju klasu. Kao pijanista čiji se razvoj poklopio sa srećnim vremenom institucionalne brige jugoslovenske države za afirmaciju izvođačkih umetnika, Ranko Filjak je posredstvom Zagrebačke koncertne agencije i Jugokoncerta ostvario brojne turneje izvan zemlje, u Sovjetskom savezu, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Austriji, Italiji i nekolicini drugih evropskih država, te je kao solista ostvario saradnje sa mnogim orkestrima, ali i sa nekim od istaknutih dirigentskih imena poput Lovre fon Matačića, Klaudija Abada, Zubina Mehte, Malkolma Sardženta... Zanimljivo je da je Filjak bio prvi koji je na hrvatskim podijumima izveo neka od kanonskih dela mahom koncertantne literature poput Mocartovog Koncerta u A-duru Kehelove oznake 414, Prvog klavirskog kocenrta u de-molu Johanesa Bramsa ili Trećeg klavirskog koncerta Sergeja Prokofjeva koja mu je donela i nagradu Grada Zagreba 1960. godine. Na repertoaru je takođe negovao i hrvatsku muziku kompozitora poput Dore Pejačević, Bruna Bjelinskog, Borisa Papandopula, Stanka Horvata i drugih, načinivši prve snimke pojedinih ostvarenja.

Među snimljenim delima posebno mesto u diskografiji Ranka Filjaka pripada Betovenovom Trećem klavirskom koncertu. Klasičnu uravnoteženost ovog dela, pijanista ovaploćuje egzaktnim strukturiranjem složene forme dela u zvuku, ali i zasićenim tonom koji se oslanja na mogućnosti savremenog klavira. U pitanju je autoritativna i pouzdana interpretacija izvedena u muzički plodonosnom dijalogu sa izvrsnim oblikovanjem orkestarskih deonica.

Autor emisije: Stefan Cvetković