Pijanizmi Balkana – Bojan Vodeničarov

Među materijalnim činiocima koji su imali konstitutivnog uticaja na profilizaciju pijanističke estetike u epohi modernizma, centralni značaj imao je instrument sa čijim su razvojem neposredno korespondirale kako izvođačka, tako i stvaralačka praksa. Specifičnost istorijskog razvoja pijanizma kao izvođačke discipline upravo leži u kontinuiranom suočavanju sa promenama u konstrukciji, mehanici i izražajnim mogućnostima klavira. Odnos izvođačke prakse i instrumenta tako se od samih početaka utemeljio u „začaranom krugu” međusobnih uticaja unutar kojih je sama praksa podsticala razvoj klavira, upravo onoliko koliko je i njegovo usavršavanje otvaralo nove prostore kreativnosti i pomeranja estetičkih i poetičkih aspekata pijanističke umetnosti. Dinamiku ovoj međuzavisnosti od sredine 19. veka davala je ideološka matrica modernizma upravo centrirana na diskursu progresa, odnosno poverenju u tehničko-tehnološka sredstva kao pokretače napretka, ostavljajući na polju pijanizma refleksije evidentne u fetišizaciji modernog klavira kao instrumenta koji u epohi svoje pune afirmacije (i svakako tehničkog usavršavanja) na koncertnom podijumu odmenjuje sve svoje prethodne istorijske varijante ili preteče. Preovlađujuće uverenje aktera epohe da je usavršeni zvučni i izražajni dijapazon modernog klavira kadar da ispuni sve pretpostavljene želje i intencije kompozitora prošlosti za instrumentom snažnije sonornosti i većeg tonskog varijabiliteta – bilo da se tu mislilo na Johana Sebastijana Baha i čembalo, Mocarta i fortepijano ili Šuberta i njegovu ranu varijantu klavira – imalo je značajne konsekvence na estetsko preoblikovanje dela onih ranijih stvaralaca koji su izvorno komponovali za druge i drugačije tipove klavijaturnih instrumenata. Iz estetske „uniformizacije” muzičkih dela različitih epoha ostvarivane kroz zvuk modernog klavira, mogao bi se iščitati simptom modernističke aistorijske okrenutosti od prošlosti, ali i težnje koja se u modernizmu ticala stvaranja „univerzalnog jezika” koji je naročito u reproduktivnoj umetničkoj praksi poput pijanizma podrazumevao ne samo stilističku standardizaciju izvođenja, već sa njom u vezi i unifikaciju samih materijalnih sredstava na kojima su pijanisti izvodeći literaturu uobličavali estetske norme interpretacije, odnosno kreirali jedan takav univerzalni jezik.

Ipak, tokom poslednjih decenija 20. veka, u vremenu koje korespondira sa duhom postmoderne, na polju pijanizma postaju sve izraženije intencije ka istoricističkom pristupu literaturi sa kojima narasta i interesovanje za zapostavljene autentične instrumente. Ovaj pravac, koji će ubrzo steći značajan broj sledbenika među pijanistima, otvorio je nove prostore muzičke interpretacije, odnosno pijanizmu podario novu funkciju restauracije pretpostavljenih originalnih zvučnih i izražajnih aspekata literature prošlosti.

Među eksponentima ovog "istorijski informisanog izvođaštva" na klaviru poteklim sa balkanskih prostora jeste i bugarski pijanista Bojan Vodeničarov, umetnik širokih interesovanja u domenima kompozicije, interpretacije repertoara različitih epoha, ali i improvizacije. Svoju praksu Vodeničarov je tako raspodelio između sviranja na savremenom instrumentu, ali i na fortepijanu, na kojem izvodi muziku epohe klasicizma, u prvom redu Hajdna i Mocarta.

Rođen 1960, Vodeničarov je klavir studirao na Sofijskom konzervatorijumu na koji se upisuje 1979. godine. Već tokom studija svoju muzičku darovitost pokazao je na nekoliko istaknutih takmičenja – najpre na Međunarodnom konkursu Feručo Buzoni 1981. godine gde osvaja visoku treću nagradu, a potom naredne godine i na Bugarskom nacionalnom takmičenju u disciplini kompozicije. Trećom nagradom na prestižnom takmičenju „Kraljice Elizabete u Briselu 1983. godine Vodeničarov okončava period školovanja u rodnoj Bugarskoj, te započinje koncertnu aktivnost širom Evrope. Kontakt koji će ostvariti sa čuvenim pedagogom Leonom Flajšerom odvešće ga kao Fulbrajtovog stipendistu preko Atlantika, u Sjedinjene Države, gde će se na Pibodi institutu za muziku u Baltimoru kod ovog pijaniste usavršavati tokom 1986. i 1987. godine. Po povratku u Bugarsku, jednom vreme delovaće kao profesor klavira na Sofijskom konzervatorijumu, da bi po padu gvozdene zavese i nastupu nove ekonomske nestabilnosti, poput mnogih sunarodnika profesionalno pribežište pronašao na Zapadu.

U jednom intervjuu, Vodeničarov ovako opisuje svoj odnos prema smislu života i rada u tadašnjoj Bugarskoj: „U vreme kada smo živeli u totalitarizmu, shvatali smo da je vlast u krajnjoj liniji, nemoćna da razume šta je kultura. Ali to smo doživeli i kao šansu, jer – zašto čovek uopšte stvara kulturu? Zato što je svet nesavršen. Gledao sam intervju sa Tarkovskim, koji je rekao: „Kad bi svet bio harmoničan, niko ne bi imao potrebu da stvara kulturu. Ja stvaram kulturu zato što nalazim da je svet apsolutno deformisan, disharmoničan, ružan, loše napravljen, uništiv... A kultura teži da zaštiti onaj drugi deo čoveka koji traži harmoniju, pravdu, velikodušnost i kreativnost”. Drugim rečima, kakve god monstruozne oblike vladavine jedna vlast poprimila, na ovaj ili onaj način, duhovnost, kultura i kreativnost ostavljaju potpuno drugačiji trag, drugu dimenziju ljudskog postojanja. I potrebno je da čovek ne odustane. Tek tada se može pronaći put. I izlaz. Ali to je veoma teško, jer je to doktrina zamora. Da, živite u društvenom sistemu koji škripi i truli, i pada i urušava se – u nekom trenutku ne ostavlja zdravo mesto za vas. I kažeš sebi: „I kad bih imao sedamnaest života, punih volje i dobrih želja, ne bih mogao da izdržim”. I onda poželiš da odustaneš. Da, poznato mi je to... Ali kakvu šansu čovek ima, nego da nastavi. Jer, ne možeš da odustaneš i kažeš: Ne, ja ništa ne želim da radim u svojoj zemlji!”

Ukazujući mu se prilika da na slavi stečenoj zapaženinm uspehom na takmičenju Kraljice Elizabete koju godinu ranije rad nastavi u Belgiji, Bojan Vodeničarov se 1991. godine doseljava u Gent i Lijež, gde na tamošnjim konzervatirijumima najpre dobija klasu kamerne muzike, da bi nedugo potom na Flamanskom kraljevskom konzervatiorijumu u Briselu (gde i danas predaje) imenovan za profesora klavira, fortepijana i improvizacije.

Iz vremena njegovog života i rada u Bugarskoj datira i El-Pi album u izdanju Balkan Tona iz 1984. godine na kojem se pored Bramsove Druge sonate nalazi i snimak Preludijuma, Korala i Fuge Sezara Franka, a koje reprodukujemo u emisiji.

Pijanista snažne ekspresije i specifičnog tona "metalne" boje kojima oblikuje svoje intelektualističke interpretacije literature, Vodeničarov na savremenom klaviru postiže kreacije izrazite zvučne reljefnosti. Njegov tuše izrasta iz tokatne tehnike u kojoj se mogu pronaći poveznice sa njegovom okrenutošću fortepijanu. Stvarajući pregledne zvučne slike gotovo minimalnih agogičkih fluktuacija, ovaj pijanista gradi kompaktne zvučne kreacije koje ostavljaju utisak pažljivog osmišljavanja i najmanjeg segmenta odsviranog dela. Ovi kvaliteti prepoznati su još na početku karijere, te od 80-ih godina do danas Bojan Vodeničarov pored pedagoških angažmana održava i aktivnu karijeru koncertnog muzičara na scenama Evrope, Amerika i Japana, nastupajući na nekim od najpoznatijih scena poput briselskog Bozara, amsterdamskog Konserthebaua ili Santori hola u Tokiju, često i kao kamerni muzičar. Jedan od kompozitora za koga bi se moglo reći da zauzima posebno mesto na repertoaru pijaniste jeste Johanes Brams čije je prve dve sonate Vodeničarov i studijski zabeležio.

Njegov Brams pleni pre akademističkom konkretnošću u zvučnoj organizaciji materijala, nego romantičarskim zanosom. Na snimku Druge sonate za klavir u fis-molu, opus 2, melodijski crtež je, naročito u pasažima, tako naglašeno oštar ostavljajući utisak da je u pitanju kakvo klasičarsko delo. Muzički tok u svom ozbiljnom i fokusiranom vođenju ostavlja snažan utisak da se Vodeničarov na izvrstan način poistovetio sa onim introspektivnim, filozofskim prirovedanjem svojstvenim apsolutnoj muzici Johanesa Bramsa.

U još jednom intervjuu, pijanista primećuje: „Moje uverenje je da ne možete funkcionisati kao muzičar ako ne razvijete samostalno razmišljanje. Možda ćete biti uspešni, ali uspeh nije uvek merilo vrednosti, već pre recepcije... Muzičar je za mene osoba povezana sa kulturom. Kultura međutim, reći ću ponovo, nema nikakve veze sa kulturnom industrijom, ona je nezavisan prostor duha koji ima sposobnost da anticipira događaje, ali i dužnost da koriguje stvarnost...” Ovu potrebu za "samostalnošću" Bojan Vodeničarov, uostalom, osim kroz svoja originalna tumačenja muzičke literature, iskazuje i u praksama komponovanja i improvizacije, te je zanimljivo da tako poslednjih godina na svojim resitalima repertoarska dela često kombinuje sa improvizacionim segmentima. Ova interesovanja pijanista je još od mladalačkih dana iskazao i kroz džez muziku koju je u to vreme rado izvodio sa kolegama sa konzervatorijuma. Tokom decenija strast ka nekonvencionalnim modusima delovanja jednog klasičnog umetnika nije ga napustila, te treba pomenuti da je osim izdanja pod nazivom „Slučajni obrasci” sa svojim originalnim improvizacijama, 2011. godine takođe sa saksofonistom Stivom Hubenom za diskografsku kuću Iglo snimio i album koji kombinuje klasični i džez zvuk. Ovom džezerskom izdanju, kasnih 80-ih prethodio je album sa muzikom Džordža Geršvina, koji je Vodeničarov realizovao sa Simfonijskim orkestrom Bugarskog nacionalnog radija i Džozefom Alfidijem. U emisiji reprodukujemo snimak Geršvinove Rapsodije u plavom sa ovog albuma.

Autor emisije: Stefan Cvetković