Ojgen Ruge: Dani umiruće svetlosti (2)

Ojgen Ruge je pred sebe postavio ne mali zadatak: obuhvatiti pedeset godina jedne porodice. Taj zadatak nije neispunjiv, naravno – uostalom, porodični roman jedno je od velikih uporišta evropske, pa i svetske književnosti – ali kada pogledamo kojih je to pedeset godina evropske istorije (od Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida) i kada shvatimo da je reč o porodici koja se razasula po čitavom svetu, rečeni se zadatak čini zaista veoma ambicioznim. 

Roman počinje okupljanjem porodice koja slavi devedeseti rođendan Vilhelma, „patrijarha” porodice. Tu je švedski sto, metar Lenjinovih knjiga na polici, zakrivljeni bodež Gojka Mitića, najpoznatijeg vestern glumca Istočne Nemačke, posuda sa Kube, poklon drugova iz Kombinata „Karl Marks”... Vilhelm i njegova supruga zakleti su komunisti, vratili su se iz Meksika 1952. godine da bi dali svoj doprinos izgradnji novog socijalističkog poretka. S druge strane, njihov sin Kurt, emigrant u Moskvi, došao je u Nemačku s gorkim iskustvom Gulaga, ali i s verom u mogućnost reforme sistema. Za razliku od dede i oca, Aleksandar ima sasvim drugačija iskustva u domovini koju nije birao. I dok devedesetogodišnjak započinje još jednu priču o slavnoj prošlosti, ni nakraj pameti mu nije da ga tokom zdravice čeka neprijatno iznenađenje: Berlinski zid samo što nije pao, a njegov unuk Aleksandar ne dolazi na proslavu – prebegao je na drugu stranu.

Roman Ojgena Rugea objaviće „Laguna” iz Beograda.

S nemačkog prevela Jelena Kostić Tomović
Čitao je Željko Maksimović
Urednik Ivan Milenković