Tribina Trećeg programa – Kantovo nasleđe

Sa generacijom francuskih filozofa, koju su predvodili Mišel Fuko, Žak Derida, Žil Delez i Žan-Fransoa Liotar, dogodili su se prekid s tradicionalnim tumačenjima Kanta i, istovremeno, renesansa Kanta u evropskoj filozofiji. Nikada zanimanje za Kanta nije prestalo, ali ’čuvari vatre’ Kantovog nasleđa, koji su bili osvojili svojevrsni monopol na tumačenje Kanta, jednostavno su nestali pred novim perspektivama. Francuzi su se, s jedne strane, obrušili na tradicionalni pojam subjekta i subjektivnosti, te je, utoliko, i sam Kant morao da dođe pod udar njihove paljbe, ali kod temeljno obrazovanih i prodornih filozofa kritikovati Kanta nije značilo odustati od njega – jer bez Kanta nema ni mišljenja – već krenuti neistraženim putevima u Kantovoj filozofiji, ili, još bolje, prokrčiti nove staze tumačenja. Branko Romčević ukazuje na neke od tih perspektiva.

Fuko, koji o Kantu piše puno, koji prevodi njegovu antropologiju i komentariše je, kritiku razume kao akt uspostavljanja granice, a prosvećenost kao čin prelaska te granice. Dakle dva Kantova važna pojma – kritiku i prosvećenost – on razume na samosvojan način i iz tog tumačenja izvodi neočekivane posledice. Derida, s druge strane, ponovo afirmiše meditacije o uslovima (ne)mogućnosti metafizike i kvazi-transcendentalnom statusu neodlučivosti (kakve su margina, trag, différance ili pharmakon). Najmarkantnijim se, međutim, doima Liotarovo tumačenje treće Kantove Kritike (Kritika moću suđenja), unutar koje su razvijene mogućnosti suđenja bez unapred datih pravila, te predstavljanja onoga što se javlja kao nepredstavljivo.

U razgovoru posle izlaganja, pored Romčevića, učestvuju Vladimir Milisavljević, Igor Cvejić i Lazar Atanasković.

Urednik i moderator Ivan Milenković.