Ciklus Pijanizmi Balkana – Dubravka Tomšič

Večerašnjom emisijom Prostori pijanizma započinjemo ciklus koji će tokom 2025. godine biti posvećen pijanističkim praksama na balkanskim prostorima. Fokusom na pijanizam ovog, u kulturnom smislu rubnog prostora evropskog kontinenta, nastojaćemo da sagledamo specifičnosti i doprinose regionalnih umetnika opštim tokovima klavirskog izvođaštva 20. i početka 21. veka. U tom pogledu, u ciklusu Pijanizmi Balkana, biće zahvaćen heterogen pijanistički kontekst zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, Bugarske, Turske, Grčke i Albanije, sa ciljem da se u širokoj istorijskoj perspektivi osvetle lokalne geneze i tokovi pijanističke discipline, te predstave najistaknutije figure klavirskog izvođaštva iz okruženja. Jedno od latentnih pitanja koja će prožeti ovo usredsređenje biće – da li se epitet "balkanskog" u vidu "evropskog Drugog" u identitetskom smislu uopšte može primeniti u recepciji lokalnih pijanističkih praksi orijentisanih na reprodukciju evropskog muzičkog nasleđa i koje bi se eventualne specifične razlike mogle ukazati? Polazeći od činjenice da je više ili manje izražena politička, ekonomska, pa sa njima i kulturna marginalnost balkanskih zemalja u odnosu na progresivni ostatak Evrope umnogome uslovila prirodu i opsege delatnosti aktera koji su profesionalne karijere situirali u matičnim sredinama, u emisijama ćemo odgovore potražiti i među onim pijanistima koji su svoje životne i profesionalne puteve usidrili širom svetskih meridijana. I polazeći upravo od činjenice da pijanizam kao živa praksa pretenduje na globalnu scenu i internacionalni auditorijum, a da u domaćim okvirima deluje takođe i sa specifičnim funkcijama očuvanja i afirmacije nacionalnog muzičkog nasleđa, u narednim emisijama ostvetlićemo preplete lokalnog i globalnog – inostrane uticaje na oblikovanje nacionalnih pijanističkih škola i univerzalne odjeke lokalnih umetnika. Emisiju kojom započinjemo novi ciklus posvećujemo stoga Dubravki Tomšič (1940), jednoj od prvih pijanistkinja široke internacionalne afirmacije poteklih sa prostora nekadašnje Jugoslavije.

Kada je u sedmoj godini na poklon dobila jedan album Artura Rubinštajna, Dubravka Tomšič, talentovana učenica muzičke škole u Ljubljani nije mogla ni pretpostaviti da će samo desetak godina kasnije, u dalekom Njujorku, postati studentkinja ovog slavnog umetnika. Međutim, kao čudo od deteta, koje je do svoje desete godine već prikazala vrhunski talenat na scenama širom Jugoslavije, a u dvanaestoj dobila priliku da nastupi u Londonu, Tomšičeva spletom okolnosti i upravo zahvaljujući ovom koncertu, privlači pažnju legendarnog Klaudija Araua koji, uvidevši sposobnosti deteta, predlaže nastavak njenog muzičkog obrazovanja u Njujorku. Upravo te 1952. godine, njen otac, profesor međunarodnog javnog prava na Ljubljanskom univerzitetu, dobija naučnu stupendiju u Americi, te mlada pijanistkinja izlazi na prijemni ispit na Džulijardu koji ne samo da uspešno polaže, već dobija i stipendiju ove prestižne škole. Samo dve godine kasnije vest o talentovanoj umetnici rodom iz daleke Jugoslavije stiže, ni manje ni više nego, do Artura Rubinštajna koji iz radoznalosti prihvata predlog da je uživo čuje, ali poučen brojnim susretima sa pretencioznim studentima, zahteva da to ne bude „više od pet minuta”. Nastup pred velikim umetnikom, međutim, odužio se na njegovo insitiranje čitava dva sata, a Tomšičeva je dobila poziv da dođe i narednog dana. Kako se mnogo godina kasnije prisećala, Rubinštajn joj je pred polazak na turneju koja je počinjala tih dana poklonio svoju sliku sa posvetom na kojoj je pisalo „Za uspomenu Dubravki Tomšič, velikom pijanističkom talentu i krasnoj devojci, želeći joj sve najbolje u pogledu njene velike karijere”. Godine 1957. Tomšičeva je kao svršeni student Džulijarda dočekala i svoj debi u Karnegi holu resitalom na kojem je izvodila Bahovu Tokatu u De-duru, Betovenovu Apasionatu, Listov Mefisto valcer i odabrane komade Šopena i Bramsa. Uspeh je bio veliki, a na iznenađenje pijanistkinje u bekstejdžu se nakon koncerta pojavio i sam Rubinštajn. Među stranicama svojih memoara zabeležio je da je „Listov Mefistov valcer bio odsviran u takvom tempu da je rušio sve pred sobom”. Uz čestitke, upitao je pijanistkinju da li bi želela da bude njegova učenica? „To je bio moj najradosniji trenutak u životu!” – izjavila je Tomšič jednom prilikom, te se dvogodišnji rad sa Rubinštajnom pretvorio u čvrsto životno prijateljstvo. Kako se u jednom intervjuu prisetila, „Rubinštajn mi je rekao da mi on nije želeo biti učitelj u smislu poduke iz tehnike sviranja, već da mu je jedini cilj bio razvoj moje ličnosti. Smatrao je da sa tehnikom nemam problema i da je važno da stanem na vlastite noge. Bio je uveren da nije dobro ići od profesora do profesora, jer se muzičar tako nikada ne može osamostaliti. Naprotiv, usmeravao me je da mislim svojom glavom i govorio mi da je važno da razgovaram s drugim muzičarima, dirigentima, instrumentalistima i pevačima, jer mi njihova iskustva mogu pomoći”. Navršivši devetnaest godina, Dubravka Tomšič okončava mladalački, američki period života i vraća se u Ljubljanu, odakle će zahvaljujući otvorenosti socijalističke Jugoslavije započeti koncertnu praksu širom evropskih i svetskih scena. Godine 1961. učestvuje na Internacionalnom konkursu Feručo Buzoni, gde osvaja visoku treću nagradu, a 1967. se posvećuje i pedagoškoj praksi kao profesor na Ljubljanskoj muzičkoj akademiji, na kojoj će delovati narednih nekoliko decenija. Iz njene klase izaći će između ostalih pijanisti Majda Martinc, Lidija Stanković, Sonja Pahor, Hinko Has, Tomaž Petrač, Slaven Kulenović i Natalija Šaver, između ostalih.

U emisiji reprodukujemo Sonate Domenika Skarlatija, sa izdanja koji je incijalno, 1987. godine, Tomšičeva objavila i realizovala za Produkciju ploča i kaseta RTV Ljubljane. Izbor sonata prikazuje suverenu tehniku umetnice, kao i tipičan "pijanistički" pristup ovim delima oslonjen na bujnost i koloristička preimućstva savremenog klavira. Brza tempa svedoče o energičnom karakteru Tomšičeve, koliko i o virtuoznoj prirodi njenog pijanističkog izraza koji na sve izazove literature odgovara latentnim, ali upadljivim isticanjem visokog umeća.

Bogata koncertna aktivnost Dubravke Tomšič na scenama Evrope, Sjedinjenih Država, Kanade, Meksika, Australije, Rusije, azijskih zemalja i Afrike u prethodnih sedam decenija broji blizu tri i po hiljade koncerata i može se reći da u tom pogledu nije imala premca među umetnicima poteklih sa ovih prostora. Osim kao solista, a ređe kao kamerni muzičar, nastupala je i sa većinom prestižnih orkestara počev od Njujorške filharmonije (sa kojom je debitovala još kao petnestogodišnjakinja izabrana među najtalentovanije učenike američkih škola), preko simfonijskih orkestara Bostona, Čikaga, Los Anđelesa, većinom evropskih ansambala od Bečke filharmonije, do orkestara Tonahale, Gevandhaus, Konserthebau i mnogih drugih. Izvodeći širok klavirski repertoar od baroka do muzike ranog 20. veka, Tomšičeva se tek sporadično obraćala muzici slovenačkih kompozitora. Mada je koncertnu aktivnost razvijala na brojnim scenama, zanimljivo je da se nakon perioda školovanja nije vraćala na američke podijume gotovo čitave tri decenije, što je pauza koju će okončati trijumfalnim nastupom 1989. godine na Njuport muzičkom festivalu, a potom i turnejom širom istočne i zapadne obale. Prilikom jednog od koncerata, kritičar magazina Tajms Argus je zapisao sledeće: ƒ„Kada je na binu koncertne dvorane koledža Midlberi ušetala sredovečna žena iz Istočne Evrope i sela za klavir, moja očekivanja nisu bila velika. Ali onda je počela da svira. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da sam u prisustvu jednog od najvećih svetskih pijanista”. Na ovu ocenu nadovezao se i Džon fon Rajn koji je u Čikago Tribjunu nakon koncerta Tomšičeve u tom gradu 1993. godine, zapisao da se „na klavirskim resitalima retko može čuti neko sa takvom vrstom tehničke kontrole i dubokim razumevanjem onoga šta muzika može da kaže čoveku”.

O ovim kvalitetima svedoči i njena bogata diskografija koja broji preko osamdeset izdanja objavljenih za niz diskografskih kuća, svrstavajući je među pijaniste izuzetno obimne zvučne zaostavštine sa fokusom na delima Baha, Mocarta, Betovena, Lista i posebno Frederika Šopena, čiji je opus studijski beležila u više navrata, uglavnom u vidu integralnih žanrovskih objedinjavanja Etida, Vlacera, Nokturna, Koncerata, Skerca...

Kao prva široko afirmisana pijanistkinja sa prostora nekadašnje Jugoslavije, Tomšičeva je u domaćoj sredini stekla status kultne figure. Njena poetika utemeljena na pouzdanoj izvođačkoj tehnici i ponajviše visoko kultivisanom ukusu, oživljava muzičku literaturu na preseku emocionalne odmerenosti i stilske korektnosti, obezbeđujući univerzalnu prihvatljivost kod slušalaca. Ukoliko bi se mogla pak izdvojiti jedna oznaka njenog tonskog gesta onda je to specifičan "portato" koji ovde nadilazi pojam artikulacione oznake već se odnosi na kakvoću otiska njenog zvuka. Reč je o sposobnosti Tomšičeve da čak i u kraćim notnim vrednostima ostvari temeljniju projekciju tona, koji umesto iskričavosti, pa i blistavije virtuoznosti, vodi izvesnoj čvrstini fraziranja kao prepoznatljivoj odlici njenog pijanizma.

Autor emisije: Stefan Cvetković