Volfgang Amadeus Mocart: Don Đovani

Iako je Mocart ovo ostvarenje označio kao operu bufo u dva čina, sa dodatnom odrednicom drama đokozo, kompozitorova namera nije bila da samo iščita komične elemente. On je nastojao da slojevito razradi problematiku suprotstavljanja čovekovih etičkih načela i njegovih prirodnih nagona, te da prožimanjem tradicijā opere bufo i serije, komični siže transformiše u istinsku dramu, odnosno tragediju. Zbog toga je dramaturgija ovog ostvarenja izuzetno kompleksna, a idejni konflikti i dramska akcija su ostvareni preplitanjem tri različita toka – tragičnog, dramskog i lirsko-komičnog. Finala činova naročito upućuju na novi vid Mocartove muzičko-dramske koncepcije, koja podrazumeva sled muzičkih numera precizne dramske usmerenosti i funkcije. Kompleksna psihološka struktura likova i isticanje tragičnih situacija komičnim scenama jesu ključne karakteristike ovog dela.

Režiser Gi Kasije je objasnio ovako svoju postavku Don Đovanija: „Od kako se pojavio u zapadnoj kulturi lik Don Đovanija je privlačio dramaturge i pisce. U njihovim rukama on je postao razvratnik, pobunjenik žudan slobode, bogohulnik, predvodnik Prosvetitljskih težnji, kompulsivni zavodnik, poklonik erotskog vitalizma, usamljeni romantičar, melanholični čovek koji traga za smislom, egizstencijalista… on je bio ekran na koji je svako projektovao ideje, strahove i porive svoje epohe... danas je to jedna vrsta toksičnog maskuliniteta… poput Harvija Vajnstajna i Džefrija Epstajna”, rekao je, između ostalog, Kasije.

Urednica Ksenija Stevanović