Jelena Novak: Pevanje u doba kapitalističkog realizma (1)

Smisao onoga "post" (posle) u rečima postopera, postmoderna, poststrukturalizam, posthumanizam, nije, naprosto, negiranje pojma koji sledi iza ovoga "post", već u pokušaju da se razluči šta je to što je ostalo iza opere, moderne, strukturalizma, humanizma, odnosno ovo "posle", pomalo paradoksalno, upućuje na ono "pre". Odnosno, do kakvih je promena došlo u tim pojmovima, te na koji način, sada, rečene pojmove razumemo. Opera je, u tom pogledu, paradigmatičan fenomen. Ne samo da se i sama opera odmiče od impostiranih glasova, ili makar, kao u operama Džona Adamsa i Pitera Selersa, impostirani glas pretvara se u svojevrsnu samoironizaciju (dakle dekonstrukciju opere), već se unutar opere pojavljuju umetnički izrazi koji su, do skora, bili nezamislivi za tu vrstu izvođenja. Samoironizovanje, pak, pokazuje upravo naraslu svest o nedovoljnosti (možda i prevaziđenosti) forme koja je u operi toliko dugo bila neupitna.

Jelena Novak analizira smisao promena u operi na primerima nekoliko najslavnijih postoperskih dela, počev od „Pad kuće Ašer” Filipa Glasa (iz 1987. godine), do „Teatar sveta” Luja Andrisena (iz 2013. do 2105), a kao uzor služi joj sada već slavni „Perverznjakov vodič kroz film” Slavoja Žižeka. Na određeni način Novak tumači kodove koje ovaj i ovakav pristup operi uvodi, a da je, pri tome, veoma svesna da je reč o novim kodovima za koje ne postoji oprobani i provereni ključ. Zbog toga se ona služi kako psihoanalitičkim tehnikama, filozofskim pojmovima ("prošiveni bod", na primer), ili muzikološkim pristupima koji se ne oslanjaju više na tradiciju, već nastoje da obrazuju sopstveni teorijski izraz. Najzad, ono što postoperski izraz nudi jeste snažan politički i angažovani momenat koji, naravno, nije sasvim stran tradicionalnom operskom izrazu (ne računajući Bertolda Brehta, naravno), ali silina upliva političkog i angažovanog jasan je pokazatelj nedostatka odlučnog političkog stava u operi. Utoliko Novak naročitu pažnju posvećuje, recimo, operi „Aliados” („Saveznici”) Sebastijana Rivasa, u kojoj se obrađuje susret Margaret Tačer i svrgnutog diktatora Čilea Augusta Pinočea. Događaj dira u samu srž nečasne i neprincipijelne političke trgovine. Pošto je Pinoče pomogao baronesi Tačer u ratu s Argentinom 1982 godine (Folklandski rat), ona mu 1999. godine vraća uslugu tako što se suprotstavlja njegovom izručenju Španiji u kojoj bi trebalo da mu se sudi za ogavne zločine. Dakle, to što je Pinoče neosporni zločinac i masovni ubica ne smeta ništa ako je reč o, manje ili više, jeftinoj političkoj trgovini. Sva je prilika, pokazuje Jelena Novak, da niko, računajući i operski izraz, nema prava da ostane izvan političkih tokova u kojima se, na najodvratniji mogući način, odlučuje o našim sudbinama.

Čita Aleksandar Božović
Uredio Ivan Milenković