Antologija srpske muzike

Kada se sagleda dugogodišnje stvaralaštvo Mihaila Vukodragovića u polju muzike, kako u domenu komponovanja, tako i u domenu dirigovanja, ali i predanog pedagoškog i prosvetitljskog rada, jasno je da je on bio stvaralac snažne energije koji je svoje ostvarenje video u pokretanju i postavljanju standarda muzičkog života kao takvog.

Vukdragović je rođen u Okučanima na samom početku XX veka, a posle svršene gimnazije u Sremskim Karlovcima i upisanog Fiflozofskog fakulteta u Beogradu, on se početkom dvadesetih godina otiskuje put Praga, gde upisuje studije komponovanja i dirigovanja. Kako to primećuje muzikološkinja Katarina Tomašević, „onaj avangardni Prag Alojza Habe, predstava Burijanovog satiričnog teatra ili pozorišta Veskoveca i Veriha, ostaće izvan Vukodragovićevih interesovanja”. I dodaje „Sa tim i takvim Pragom Mihailo Vukdragović imao je utoliko veze što je bio blizak idejama levice i imao izražen afinitet za horsku muziku”, što će biti karakteristike koje će ovaj autor nastaviti da neguje tokom čitavog svog stvaralaštva – i levičarsko opredeljenje i posvećenost razvijanju muzičkog amaterizma u nas.

Po povratku Beograd, postaje profesor Muzičke škole Stanković, gde će delovati i kao direktor i dirigent hora i orkestra, sa kojim je, između ostalog, prvi put u našoj prestonici izveo Betovenovu Misu solemnis. Takođe, Vukdragović je radio kao šef muzičkog programa i Simfonijskog orkestra Radio Beograda u dva navrata – pre Drugog svetskog rata od 1937. do 1940. i u neposrednom posleratnom periodu od 1945. do 1948. godine. Istovremeno postaje i profesor dirigovanja na Muzičkog akademiji u Beogradu na kojoj će ostati do penzionisanja. Pritom, u posleratnom periodu biva i prvi rektor Umetničke akademije, generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije, predsednik Saveza kulturno-prosvetnih društava Srbije, između ostalih, a 1961. postaje i redovni član Sprske akademije nauka i umetnosti. Umire u Beogradu 1986. godine.

Mihailo Vukdragović je bio poznat kao dosledni borac za tonalnu muziku, tradicionalnih pogleda, ali pritom relativno otvoren da svojim savremenicima pruži šansu da im se dela nađu na koncertnim podijumima, odnosno da u svojim kritičkim napisima da i pozitivne ocene kompozicijama Dejana Despića, Mihovila Logara, Aleksandra Obradovića, Milana Ristića, Vitomira Trifunovića, koji su ipak bili na pozicijama umerenijih modernističkih tendencija u našoj muzici.

Urednica Ksenija Stevanović