Imaginarna edicija

Ričard Volin: Odgovor na pitanje šta je kontraprosvetiteljstvo (1)

U sedmičnom ciklusu Imaginarna edicija, do četvrtka, 21. decembra, možete pratiti uvodni deo knjige Ričarda Volina „Zavodljivost bezumnog: Intelektualna romansa sa fašizmom od Ničea do postmodernizma”, koju je 2008. godine objavila izdavačka kuća Prinston juniverziti pres.

Jedno od začuđujućih obležja savremenog doba, prema mišljenju američkog istoričara ideja Ričarda Volina, leži u činjenici da se nasleđe prosvetiteljstva našlo na udaru ne samo podozrive političke desnice, već i poklonika akademske i kulturne levice. Autor, naime, smatra da čak i letimičnim pregled relevantne literature pokazuje u kolikoj se meri „korifeji postmodernizma” pozivaju na nasleđe kontraprosvetiteljstva kao na svoje vlastito nasleđe. Ključni momenat koji leži u osnovi ove problematične desničarsko-levičarske sinteze, piše Volin, odnosi se na činjenicu da su značajni „antifilozofi” kao što su Niče i Hajdeger postali „intelektualni idoli” u Francuskoj posle Drugog svetskog rata, pre svega za Žaka Deridu, Mišela Fukoa i Žila Deleza. Ciničan odnos prema umu i demokratiji, koji je ranije bio glavno obeležje reakcionarne misli, postao je, navodno, bitna odlika postmoderne levice. Tokom šezdesetih godina prošlog veka, tvrdi Volin, špenglerijanske osude zapadne civilizacije, kojima su se u prošlosti priklanjali prvenstveno predstavnici nemačke intelektualne desnice, „prešle su preko Rajne, gde su stekle novu kurentnost”, a kontra-prosvetiteljska učenja, koja su posle Drugog svetskog rata bila tabuisana u Nemačkoj zbog njihovog nedvosmislenog povezivanja s nacizmom, kao da su se dobro uklopila u tadašnje raspoloženje „kulturnog pesimizma” koje je vladalo među francuskim intelektualcima. Tako je novi napad na filozofiju i prosvetiteljsko nasleđe potekao upravo iz domovine samog prosvetiteljstva.

Prevod s engleskog jezika: Slobodan Divjak.
Tekst čita: Aleksandar Božović
Urednici: Olivera Nušić Terzić i Predrag Šarčević