Abelovi i Bahovi pretplatni koncerti

Na početku emisije predstavićemo Abelove koncerte za instrumente sa dirkama iz opusa 11, koji potiču iz sedamdesetih godina 18. veka. Ovaj opus odlikuje se dvostavačnom strukturom ciklusa, sa sonatnim alegrom kao prvim stavom, te menuetom ili rondom koji zaključuju koncert. Tehnički zahtevi koje srećemo u ovoj partituri su umereni, ali otvaraju prostor za solističke kadence.

Tomas Erskin, devet godina mlađi od Abela, bio je jedan od pripadnika nove generacije britanskih simfoničara za koje su pretplatni koncerti priređivani od strane Abela i Baha predstavljali platformu za plasiranje dela londonskoj građanskoj publici. Rođen u škotskoj aristokratskoj porodici, Erskin je kao dvadesetogodišnjak otputovao u Manhajm kako bi stekao kompozitorsku veštinu u novom orkestarskom stilu Manhajmske škole, predvođene Johanom Štamicom.

Nakon što su počev od 1765, Johan Kristijan Bah i Karl Fridrih Abel tri godine priređivali koncerte u organizaciji kontroverznog soprana Tereze Kornelis, dvojica kompozitora odlučili su da u potpunosti preuzmu organizaciju ovih događaja. Broj koncerata po sezoni povećao se sa deset na petnaest, a od 1775. godine koncerti su izmešteni iz prostora na Soho skveru i održavani su u namenski izgrađenoj salonskoj dvorani na Hanover skveru. Ipak, muzička, ali i društvena struktura koncerata je u velikoj meri ostala nepromenjena. Bahovi i Abelovi pretplatnički koncerti bili su elitni događaj, te su potencijalni posetioci bili podvrgavani striktnim proverama. U skladu sa tim elitnim, zatvorenim karakterom događaja, najave koncerata u štampi su bile veoma šture, te se ni sam program koncerta niti spisak izvođača nije javno objavljivao, što danas veoma otežava rekonstrukciju repertoara. Ipak, poznato je da su na koncertima uglavnom mogle čuti kompozicije samih organizatora – Karla Fridriha Abela i Johana Kristijana Baha – i to poglavito u žanrovima simfonijske i koncertantne muzike. Žanr sinfonije končertante bio je posebno omiljen, a najveći broj ovih dela komponovao je ‘Londonski Bah’. Sinfonija končertante podrazumevala je upotrebu više solističkih instrumenata, razvijala se prevashodno u Manhajmu i Parizu, a na planu forme u njoj su se kombinovala rešenja karakteristična za solistički koncert, te za galantnu klasičarsku simfoniju. Za razliku od simfonija, Johan Kristijan Bah po pravilu nije štampao svoje sinfonije končertante, što je doprinosilo ekskluzivitetu njihovih izvedbi, ali je i doprinelo efemernom karakteru ovog žanra, koji danas stoji izvan klasičnog kanona umetničke muzike.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić