Jozef Velfl i sonata za klavir:

Upotreba fuge u sonati za klavir, i to najčešće na mestu finalnog stava, postupak je koji neretko pronalazimo u opusu kompozitora Velflove generacije. Posebno je specifičan način na koji je Velfl upotrebio fugu u svojoj Sonati u ce-molu, opus 25. Ova sonata komponovana je Londonu, gde ju je 1805. godine objavila izdavačka kuća Mucija Klementija. Tipičnoj trostavačnoj strukturi klavirske sonate Velfl je pridodao virtuoznu introdukciju i fugu, koji prethode prvom stavu. Kao što je često slučaj sa Velflovim pijanističkim opusom, reč je o tehnički izazovnoj kompoziciji, koju odlikuje orkestarska faktura, obilna upotreba oktava, a sama fuga je svojevrsna vežba interpretativne visprenosti.

U genealogiji bečke kompozitorske škole, nakon generacije Betovena i Vefla, klavirska sonata pronašla je svog vodećeg predstavnika u liku Franca Šuberta. Rođen 1797 godine, Šubert je u polju muzike stekao temeljno obrazovanje, iako nikada nije dosegao virtuozno vladanje klavirom. Upravo ovo odvaja Šubertove sonate za klavir od njegovih prethodnika, kompozitora-pijanista: nadovezujući se na autore poput Leopolda Koželuha, Šubert razvija klavirsko pismo usmereno kao građanskom salonu, koje se ne zasniva na virtuoznim zahtevima, već na istraživanju kolorita klavirske fakture i harmonskih rešenja, uz jasan upliv žanra pesme. Moderna numeracija Šubertovih klavirskih sonata obuhvata dvadeset i tri dela, od kojih prvih sedamnaest nije štampano za vreme Šubertovog života, a značajan deo je sačuvan u nedovršenoj ili fragmentarnoj formi. Čućete Šubertovu trostavačnu Sonatu za klavir u a-molu, Dojčova oznaka 537, koja je komponovana u martu 1817. godine i koja je najranija sonata ovog autora sačuvana u celosti.

Autor emisije: Srđan Atanasovski