Mojsej Vajnberg: Idiot

Mojsej Vajnberg, sovjetski kompozitor čije stvaralaštvo poslednjih godina doživljava pravu renesansu interesovanja i reevaluacije u muzičkoj javnosti, bio je mlađi savremenik i jedan od najbližih prijatelja Dmitrija Šostakoviča, koji je iza sebe ostavio dela snažnog umetničkog kvaliteta i raznovrsnih žanrovskih profila. Rođen u Varšavi 1919. godine u jevrejskoj porodici, većinu života je proveo u Sovjetskom Savezu, u Moskvi. Romanu Idiot Fjodora Dostojevskog, Vajnberg se okrenuo u poslednjoj dekadi života i stvaralaštva, završivši svoju operu 1986. godine. Preminuo je u Moskvi 1996. godine. Sama premijera Idiota upriličena je tek 2013. godine u Nacionalnom teatru u Manhajmu kada je ansamblom dirigovao Tomas Zanderling, koji rukovodi i podelom na snimku koji večeras predstavljamo u emisiji, a na kojem je zabeležna austrijska premijera ovog dela.

Libreto za operu je priredio muzikolog Aleksandar Medvedjev koji je takođe zaslužan i za predloške ostalih Vajnbergovih operskih ostvarenja – Putnik, Madona i vojnik i Portret. Današnja kritika smatra ovu adaptaciju Idiota Fjodora Dostojevskog izuzetno uspelom, jer u prevođenju na opersku scenu nije izgubljeno ništa od kompleknosti i provokativnosti originala. Vajnberg je sa svoje strane koristio lajtmotivsku tehniku kako bi prikazao kompleksne odnose glavnih likova. Takođe, uspeo je da jasno muzički prikaže Miškinovu iskrenost i integritet, Nastasjine senzualne i radikalne osobine, proževši ih sa nizom motivskih referenci na teme sudbine, smrti, tugovanja i pomirenja.

Vajnberg je inače izuzetno cenio Dostojevskog, verujući da je upravo Idiot ono delo koje će i u budućnosti izazivati interesovanje stvaralaca, dajući im mogućnost da na svoj način interpretiraju enigmatični lik kneza Miškina. Vajnbergovo tumačenje postaje evidentno na samom kraju opere u kojem prisustvujemo zagrljaju kneza i ubice kao činu radikalnog hrišćanskog milosrđa. Istovremeno mi razumemo nerazlučivost para Miškin–Rogožin, dvojice velikih gubitnika, jednog kao neuspešnog spasioca i drugog kao očajničkog prestupnika. Napomenimo još da je Vajnberg klavirski izvod Idiota koji je štampan za njegovog života, 1994. godine, posvetio Sećanju na Dmitrija Šostakoviča.

Siže:

Knez Miškin se vraća u Sankt Peterburg posle višegodišnjeg boravka u Švajcarskoj gde se lečio od epilepsije. U vozu se upoznaje sa bogatim trgovačkim sinom Parfionom Rogožinom koji je opsesivno zaljubljen u lepu Nastasju Filipovnu. Knez i Nastasja osećaju privlačnost jedno prema drugome, a lepoticu posebno privlači Miškinova nepatvorenost i neiskvarenost i njegova vera u ljudsku dobrotu. Rogožin pokušava i da ubije Miškina u jednom trenutku. Tokom oporavka, Miškin shvata da voli ponosnu Aglaju, ćerku njegovih rođaka generala Jepančina i Lizvete Prokofjevne. No, on nije u stanju da joj se u potpunosti posveti. Nastasja u međuvremenu pokušava sama da se opredeli za jednog od dva muškarca, ali ni ona nije u stanju da to učini. U naletu ljubomore Rogožin ubija Nastasju i provodi sate moleći se pored njenog tela. Miškin dolazi na mesto zločina. Na kraju ubica i knez padaju jedno drugome u zagrljaj, otrgnuti od sveta i ophrvani bolom.

Urednica Ksenija Stevanović