Kompozitor meseca

Ovog austrijskog kompozitora nazivaju ocem simfonije, a njegov doprinos ovom žanru je ogroman. Naime, nijedan kompozitor u istoriji zapadne muzike nije ostavio tako obiman opus sa preko stotinu simfonija, koje osim istorijskog značaja poseduju i vanrednu umetničku vrednost.

Simfonije nastale u periodu pre nego što je stupio u službu Esterhazijevih, a koje je najveći delom pisao za grofa Morcina, napisane su za dve oboe, dve horne i gudački ansambl, osim 32. simfonije koja sadrži trube. Sve su napisane u trostavačnoj formi, sa jasnom distinkcijom između dva brza stava: prvi je trom, dok je treći dosta brži i pokretljivljiji, a srednji stav je pisao uglavnom samo za gudački ansambl, sporog je tempa i stilski jednostavan.

U ranim simfonijama, Hajdn je kombinovao tekovine italijanske i austrijske, lake i ozbiljne, odnosno tradicionalne i moderne muzike. Bez ozbira na ograničene dimenzije ovih simfonija, Hajdn uspeva da obezbedi tematsko jedinstvo, preoblikujući već standardne forme ili ih međusobno kombinujući.

Kao simfonijski kompozitor, Hajdn je bio najproduktivniji dok je delovao kao kapelmajstor na dvoru Esterhazijevih, gde je napisao čak 25 simfonija. One otkrivaju različitost stilova, tematika i orkestracije, a za njihov stilski elan i virtuoznost zaslužan je bio i orkestar koji je Hajdn tada imao na raspolaganju.

Simfonije nastale oko 1770. godine, napisane su u Šturm und drang stilu, a zanimljivo je da su skoro sve u molskim tonalitetima ili u pak nekim udaljenim tonalitetima kao što su Fis mol ili Ha dur. Pored toga, karakterišu ih ritmička i harmonska kompleksnost, ekstremna dinamika, virtuoznost i česta upotreba kontrapunkta. Samo nekoliko godina kasnije, Hajdn je opet promenio usmerenje i u periodu od 1775. do 1881. pisao je prijemčiva, jednostavna dela, a istoričari muzike smatraju da je ovaj stilski zaokret bio neka vrsta opuštanja u Hajdnovom stvaralaštvu.

Tokom 80-ih godina 18. veka Hajdn je opet promenio svoj stil, vraćajući se molskim tonalitetima i delima većeg obima. U ovom periodu nastalo je i njegovih šest Pariskih simfonija, koje su po dimenzijama najveća simfonijska dela koja je ikada komponovao. U njima je kombinovao kompoziciono majstorstvo i popularni stil, kao i doslednost muzičkog izraza i dubinu osećanja.

Hajdnove Londonske simfonije predstavljaju krunu njegove karijere kao simfonijskog kompozitora. Ova dela ne samo da stilski nadmašuju Pariske simfonije, već su bile i mnogo popularnije, jer je autor smišljeno želeo da se u najboljem svetlu predstavi širokoj publici, te ga je ova interakcije podsticala na smelija i originalnija rešenja.

Autorka: Jelena Damjanović