Kompozitor meseca

Dmitrij Šostakovič je rođen 25. septembra 1906. godine u Petrogradu, u porodici koja je negovala posebnu naklonost ka muzici. Još kao dečak imao je priliku da upozna dela Petra Čajkovskog, a već 1915. prvi put je prisustvovao izvođenju opere Bajka o caru Saltanu Nikolaja Rimskog Korsakova. Po majčinom savetu pohađao je privatne časove klavira, a ubrzo su pedagozi prepoznali da u mladom Šostakoviču leži jedinstveni dar za muziku, kao i da poseduje apsolutan sluh. Biografi ističu da je status vunderkinda zadobio kada je za samo nekoliko meseci savladao Mocartove i Hajdnove klavirske komade, a nedugo zatim i sam je počeo da komponuje. Godine 1915. upisao je privatnu muzičku školu u rodnom gradu, a prvi javni nastup imao je na školskom koncertu kada je sa velikim zanimanjem predstavio svoje tumačenje komada iz ciklusa Dečji album Petra Čajkovskog.

U jesen 1919. započeo je studije na Konzervatorijumu u Petrogradu. U klasi Maksimilijana Štejnberga, nekadašnjeg studenta Nikolaja Rimskog Korsakova, učio je kompoziciju, harmoniju i orkestraciju, a klavir kod Leonida Nikolajeva. Međutim, u periodu nakon Revolucije i uvođenja Lenjinove 'nove ekonomske politike' 1921. godine, veliki broj obrazovnih institucija nije dobijao dovoljno finansijskih sredstava za rad. Petrogradski Konzervatorijum nije bio izuzet od ovoga, a nastava se često odvijala u neprimerenim uslovima. Nekada ugledna porodica liberalno nastrojenih intelektualaca, porodica Šostakovič je takođe bila izložena deprivaciji "ratnog komunizma". Kada je kompozitorov otac preminuo 1922, njegova majka i sestra bile su prinuđene da drže privatne časove klavira kako bi obezbedile finansijska sredstva za život, a Šostakovič nastavio studije.

Juna 1923. godine položio je diplomski ispit na Klavirskom odseku Konzervatorijuma, da bi odmah potom započeo rad na partituri Skerca opus 7 i pravio nacrt nove kompozicije, koja će postati njegova Prva simfonija. Leta iste godine otputovao je u banjsko odmaralište Gaspra na Krimu kako bi se rehabilitovao od preležane tuberkuloze. Tokom boravka na Krimu upoznao je Tatjanu Glivenko, ćerku poznatog moskovskog filologa, koja je, kako tvrde pojedini muzikolozi, bila ljubav njegovog života i sa kojom je proveo narednih nekoliko godina. U želji da muzikom dočara svoja osećanja prema Tatjani, Šostakovič je komponovao Klavirski trio u ce molu, broj 1 opus 8, nazvan Poema.

Osećajući dozu nepravde kojoj je bio izložen zbog rigidnog režima nastave kakav je vladao na petrogradskom Konzervatorijumu, Šostakovič je marta 1924. godine otputovao u Moskvu kako bi nastavio studije kompozicije na tamošnjem Konzervatorijumu, u klasi Nikolaja Mjaskovskog. Uporedo sa radom na partituri Prve simfonije, koja je bila njegov potonji diplomski rad, kako bi obezbedio finansijska sredstva za život, nastupao je i kao korepetitor nemih filmova. Zanimljivo je istaći da mu je ova 'kinematografska praksa' omogućila da se docnije sa velikim uspehom predstavi i kao kompozitor u domenu primenjene muzike. Pored toga, Šostakovič je u Moskvi promovisao svoje kompozicije i stupio u konkakt sa drugim sovjetskim kompozitorima poput Visariona Šebaljina, kao i sa muzikolozima i pedagozima koji su mu pružali podršku u radu. Međutim, zbog majčine zabrinutosti za njegovo zdravlje, Šostakovič nije ostao u Moskvi, već se vratio u Petrograd i nastavio dalje školovanje.

Orkestarsku partituru Prve simfonije završio je početkom jula 1925. godine i posvetio je Mihailu Kvadriju svom kolegi sa moskovskih studija, koji je bio i njegov prvi prijatelj među stradalima od Staljinove represije. Premijerno izvođenje Prve simfonije 12. maja 1926. godine pratili su brojni prisutni u Velikoj dvorani tadašnje Lenjingradske filharmonije, kao i slušaoci u direktnom prenosu koncerta na radijskim talasima, a mladi kompozitor je ostvario veliki uspeh. Bilo je to zvanično predstavljanje njegovog diplomskog rada, a tom prilikom Lenjingradskom filharmonijom dirigovao je Nikolaj Malko. Zanimljivo je istaći da je Šostakovič tada imao samo devetnaest godina. Strelovit uspeh Prve simfonije omogućio mu je i međunarodno priznanje, pošto su delo nedugo zatim na svoj repertoar uvrstili Toskanini, Klemperer, Stokovski i drugi slavni dirigenti u Zapadnoj Evropi.

Urednica Irina Maksimović Šašić