Вокални сат

Иако су мање познате широј публици, песме Лудвига ван Бетовена представљају један од најинтимнијих делова његовог стваралаштва. Оне откривају композитора који, поред монументалности својих симфонија, уме да буде изузетно суптилан, поетичан и дубоко личан. Баритон Матијас Герне, један од најзначајнијих тумача Бетовеновог вокалног репертоара, истиче да су клавирске деонице у његовим песмама изненађујуће сложене и да захтевају посебну врсту инстинктивне виртуозности. Зато се ослања на пијанисте изузетне музикалности, јер, како наводи „Бетовенов лид није једноставна вокално-клавирска минијатура, већ подразумева равноправни однос певача и пијанисте”. Иако су Бетовенове песме остале у сенци његове инструменталне музике, али и у сенци Франца Шуберта, који је у великој мери дефинисао појам уметничке песме, и бечки мајстор је имао изражен осећај за поезију: пажљиво је бирао текстове савремених песника и настојао да музика буде прецизно прилагођена значењу стихова. Веровао је да од безброј могућих хармонија само једна заиста одговара одређеној речи или расположењу. Певачки, ове песме нису нимало једноставне – мелодије су обликоване готово као инструменталне линије, са дугим фразама и мало простора за дисање. За извођача то значи да мора у потпуности да разуме Бетовенову естетику, да пренесе специфичан ритам изговора стихова и осети напетост између текста и музике. Стилски, Бетовенове песме осцилују између једноставности и сложености: у некима су присутни хумор и безбрижност, у другима озбиљност и експериментисање са формом. Важно је и то што су многе од песама које представљамо настајале у годинама композиторове личне кризе, што им даје посебну емотивну тежину.

Ауторка емисије Тамара Симовић