Svetske muzičke pozornice

Sinfonija za osam glasova i orkestar Lučana Berija je zagonetna, eksperimentalna i, prema rečima kritičara, revolucionarna kompozicija koja predstavlja jednu od važnih prekretnica muzike XX veka. Pisana je po porudžbini Njujorške filharmonije za proslavu 125. godišnjice osnivanja ovog orkestra, a premijerno izvedena 1968. godine kada je orkestrom i ansamblom The Swingle Singers dirigovao kompozitor. Međutim, nekoliko meseci nakon premijere, Berio je odlučio da u postojeću, četvorostavačnu partituru doda još jedan stav. Delo je u petostavačnoj verziji publika prvi put čula 1969. godine na Festivalu u Donauešingenu, kao i na Promsu u Londonu 22. jula iste godine kada su, pod dirigentskom palicom kompozitora, nastupili Simfonijski orkestar Bi-Bi-Sija i ansambl The Swingle Singers. Nakon toga, 8. oktobra 1970. godine, ova verzija dela predstavljena je i u Njujorku. Tom prilikom Njujorškom filharmonijom dirigovao je Lenard Bernstajn, kome je kompozitor i posvetio ovo ostvarenje.

Lučano Berio u Sinfoniji za osam glasova i klavir vešto kombinuje veoma različite muzičke ideje i aspekte stvarajući muziku „kao u kaleidoskopu". Naime, ovo inovativno, post-serijalno delo istovremeno pokazuje svoje analitičke i čulne/senzualne aspekte: u njemu kompozitor kroz upotrebu citata predstavlja gotovo 250 godina muzičke istorije - od fragmenata muzike Baha, Betovena, Bramsa, Debisija, Šenberga, Ravela, Stravinskog, Berga, Hindemita do ostvarenja Buleza i Globokara. Interesantno je da Berio citate ne koristi na kolažni način, već su oni učitani u sam muzički tok sa ciljem da se u svesti slušalaca stvori utisak muzike prošlih vremena.

Kroz osam vokalnih deonica Berio na do tada potpuno inovativan način koristi glasove. Naime, vokalni solisti pored pevanja koriste i govor, šapat, na momente viču i žamore. Pored toga, za stvaranje jedinstvenog zvučnog iskustva, kompozitor je koristio odlomke iz prvog dela četvorotomne studije Mitologike, nazvane Presno i pečeno, francuskog antropologa Kloda Levi-Strosa, jedne od ključnih figura u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije, potom fragmente iz romana Neimenljivo irskog književnika Semjuela Beketa, kao i segmente govora jednog od najvećih boraca za ljudska prava - Martina Lutera Kinga. Međutim, kako je i sam Berio jednom prilikom naznačio, poruke tekstova nisu od primarne važnosti, već je, prema njegovim rečima „različiti stepen uočljivosti teksta deo muzičke strukture". Još jedan važan element ovog ostvarenja je i referenca na Skerco iz Druge simfonije Gustava Malera koji se kroz kratke fragmente pojavljuje u orkestarskim partovima, a koji je, kako je istakao Berio, uporediv sa rekom koja „prolazi kroz predeo koji se neprestano menja, ponekad uranja u zemlju i izranja na drugom, sasvim novom mestu".

Rad na pratituri Koncerta za orkestar, jednog od važnih dela muzike XX veka, Bela Bartok je započeo u svojoj poslednjoj stvaralačkoj fazi, avgusta 1943. godine, dok je boravio na jezeru Saranak u okolini Njujorka i završio ga za samo osam nedelja. Delo je pisano po porudžbini njegovog prijatelja dirigenta Sergeja Kusevickog, koji ga je premijerno izveo sa Bostonskim simfonijskim orkestrom 1. decembra 1944. godine. Prema kompozitorovim rečima, u naslovu ovog ostvarenja koje nalikuje simfonijskim orkestarskim delima, sažeta je Bartokova osnovna namera: da tretira svaki instrument u orkestru u koncertantnom ili solističkom maniru.

Bartokovo interesovanje za narodnu muziku nije se odnosilo samo na bogat etnomuzikološki rad koji podrazumeva proučavanje i dokumentovanje terenskog materijala, kao ni na kompozitorski kroz citiranje ili parafraziranje narodnih ritmova i melodija, već na razumevanje društvene snage koju narodna muzika poseduje: na koji način ona povezuje ljude kroz pesme koje prate važne momente u životu pojedinca i zajednice ili lamentacije, kroz rad ili razonodu. Upravo Koncert za orkestar donosi takvu sliku: muziku u kojoj se orkestarski izvođači povezuju u zajednicu i stvaraju je, muzicirajući zajedno, jedan sa drugim ili jedan naspram drugog. Na taj način oni oblikuju muziku za još veću grupaciju - zajednicu slušalaca.

Dirigent Majkl Tilson Tomas je, u intervjuu pred koncert koji je održao sa Londonskim simfonijskim orkestrom 30. maja 2019. godine u Barbikan holu, izneo svoje viđenje ovog Bartokovog ostvarenja: „Postojale su dve, verovatno kontradiktorne predstave o Koncertu za orkestar. Naime, za Kusevickog (koji je delo premijerno izveo!) sigurno je bilo potrebno da ima sjajan komad za predstavljanje prilikom obeležavanja godišnjice Bostonskog simfonijskog orkestra. Takođe, to je bila i prilika za Kusevickog da publici prikaže svoj dirigentski genij. Sa druge strane, Bartok je u toku komponovanja ovog dela verovatno već predosetio kraj svog života. Bio je svestan da se nikada neće ponovo povezati sa izvorom svoje inspiracije, koji je bio vezan za Mađarsku i svim iskustvima koja je proživeo u otadžbini. Dakle, komad obiluje velikom tugom koja vodi snažnom vrhuncu dela", reči su dirigenta Majkla Tilsona Tomasa.

Urednica Irina Maksimović Šašić