Nova diskografija – Album „Glasnik” Elen Grimo

Kao i nekoliko njenih prethodnih diskografskih izdanja i njen poslednji album je konceptualno zamišljen kao imaginarni dijalog između muzike Volfganga Amadeusa Mocarta i savremenog ukrajinskog kompozitora Valentina Silvestrova. Na albumu se nalaze tri Mocartova ostvarenja – Fantazije u de molu Kehlova oznaka 397 i ce molu Kehlova oznakla 475, kao i Koncert za klavir u de molu Kehlova oznaka 466 – koja Grimoova izvodi u hronološkom redu.

Nakon ovih dela, kao svojevrsan "eho" Mocartovih ostvarenja, drugi deo albuma zauzimaju kompozicije Valentina Silvestrova. Prva od njih, kompozicija Glasnik za klavir i gudače iz 1996, pozajmila je i ime čitavom albumu, a muzički se oslanja na dela Mocarta, kao svojevrstan omaž nekim prošlim vremenima. Ovaj "pogled unazad" dodatno pojačava posveta ovog ostvarenja, upućena kompozitorovoj preminuloj supruzi, kao još jedno podsećanje na život koji je postojao nekada ranije, i onaj koji živimo danas. Silvestrov koristi mocartovsku temu koja treba da bude "glasnik" koji će omogućiti komunikaciju između dve epohe; kako to sopstvenim rečima objašnjava „on ne piše novu muziku - njegova muzika je odgovor i eho na ono što već postoji”. Tako se u narednom delu na ovom albumu, pod nazivom Dva dijaloga sa postskriptom iz 2002. godine, čuju odblesci muzike Šuberta i Vagnera, dok album zaokružuje verzija kompozicije Glasnik u klavirskoj transkripciji. Melanholično raspoloženje često je prisutno u delima Silvestrova, dok molski tonaliteti u opusu Mocarta predstavljaju retkost. Prema mišljenju Elen Grimo, za Mocarta „molski tonaliteti sugerišu konforntaciju sa sudbinom ili usudom" te jukstaponiranje ovih dela pruža dodatnu poruku: „da u nesigurnim vremenima čovečanstvo ne treba da posegne za "lakim rešenjima" ... već da se kroz "intenzivniju muziku" i introspekciju potrudi da stvori prostor u kojem možemo da živimo u istini... i da težimo ka većoj harmoniji među sobom, i sa našom planetom”.

Urednica emisije: Ivana Neimarević