Aleksandar Milosavljević: Refleksije o pozorištu

Predstava Dolina jeze je scensko-istraživački projekat Štefana Kegija, u kojem umetnik nastavlja da traga za moćima teatarske komunikacije bez glumaca. Naime, autor se dosledno pridržava vlastite poetike koja podrazumeva da u projektima ne angažuje profesionalne glumce, nego stručnjake iz oblasti o kojima je u dotičnoj predstavi reč ili ljude koje za zadatak pozorišnog, scenskog aktera kvalifikuju njihova konkretna životna iskustva. Ipak, Kegi je u Dolini Jeze otišao i korak dalje, pa je jedini akter na sceni bio robot, koji se glasom Tomasa Melea (stvarne osobe i pisca) obraća publici. Njegov monolog-rasprava uvodi nas u sferu „doline jeze", a što je termin kojim se u Japanu označava intenzivan osećaj nelagodnosti čoveka koji se susreo sa savršenim humanoidnim robotom, dakle sa predstavnikom visoke veštačke inteligencije koji od čoveka nije preuzeo samo funkcije nego i obličje - ljudski izgled, objašnjava Aleksandar Milosavljević.

*  *  *

Biti Arijela F Kompanje vizuelnog umetnika Simona Sena je predstava-predavanje, u kojem se autor direktno obraća publici i detaljno objašnjava kako mu je palo na pamet da posredstvom interneta za dvadeset dolara kupi virtuelni identitet izvesne Britanke. Stekavši vlasništvo nad njenim likom, autor i akter predstave postaje vlasnik digitalne projekcije njenog tela s kojim je dalje mogao da čini šta mu je volja. Ovladavajući devojčinom projekcijom, uz pomoć danas dostupne kompjuterske tehnologije vezane za video-igre, i pretvorivši njen lik u trodimenzionalnu projekciju, Sen na sebe „odeva" tuđe telo, te u drugom sloju svog predavanja-ispovesti u vlastitoj svesti prepoznaje neočekivane dimenzije provocirane otkrićem drugačije seksualnosti. Na samom kraju predstave, Sen mobilnim telefonom uspostavlja vezu sa Arijelom i ona se svojim autentičnim likom pojavljuje na ekranu i uključuje se u prestavu tako što odgovara na pitanja gledalaca okupljenih u Bitef teatru.

*  *  *

Na tragu prošlogodišnjeg nastupa na Bitefu francuske trupe „Vuk za čoveka" iz Lila i njihove predstave Retke ptice, artisti Cirkusfere i Cirkobalkana 8 su u predstavi 0 (nula) prividno jednostavnim sredstvima pokazali da cirkuske veštine i te kako mogu imati teatarsku dimenziju, ali i da u pandemijskom strahu od međuljudskih kontakata, u strepnji čoveka od susreta s drugim osobama i, najzad, u kontekstu ovogodišnje festivalsko-prološke priče o mogućim aspektima razvoja tehnologije, pa i svih naših zapitanosti nad budućnošću pozorišne umetnosti, ima smisla nade polagati u čoveka - u talentovanog aktera koji zna šta radi na pozornici, koji je ovladao veštinama i znanjima, a koji svoju scensku akciju zasniva na neograničenom poverenju u svoje partnere, koji im se slobodno prepušta dok leti, skače, pada, pravi salto, i čini to sa sigurnošću koja se, dabome, temelji na uvežbanosti, ali i na onome što mašine nikada ne mogu da ponude, piše Milosavljević.

Čitao Aleksandar Božović.
Urednica emisije Tanja Mijović.