Majstori baroka – Georg Filip Teleman

Ovaj ciklus od šest sonata za solo violinu uz pratnju čembala Teleman je objavio 1715. u Frankfurtu, gradu u kojem je živeo i radio već tri godine. Naime, on je prethodno, od 1708. do 1712. godine bio kapelmajstor na dvoru Johana Vilhelma od Saksonije u Ajzenahu, koji je imao jedan od najboljih orkestara u Nemačkoj tog doba. Razlozi zbog kojih je Teleman napustio Ajzenah i doselio se u slobodni grad Frankfurt su raznoliki. Sa jedne strane tu je iznenadna smrt njegove supruge, sa druge potreba da se oslobodi stege službe koja je zavisila od kaprica pojedinca – vladara. Sam Teleman je zapisao u svojoj autobiografiji 1740. godine sledeće reči: „Ne znam šta me je nagnalo da napustim dvor sa takvom reputacijom kao što je Ajzenah, ali sam u to doba znao da ako se traži stabilna i dugoročna pozicija onda to treba da bude u nekoj republici. Tako sam 1712. godine postao kapelmajstor Franjevačke crkve u Frankfurtu na Majni, bez da sam tamo ikoga poznavao. Ipak, prijatna životna sloboda je nadomestila gubitak zbog napuštanja plemenitog gospodara i tako divnih virtuoza".

Teleman je kao muzički direktor frankfurtskih bogomolja – Franjevačke crkve i crkve Svete Katarine – imao zaduženja da osnuje i održava hor, piše muziku za razne prigode i daje časove muzike. Preuzvši brojne aktivnosti Teleman je postao sve priznatiji u samom gradu i šire, dok je skladan drugi brak sa Marijom Katarinom Teksor takođe doprineo njegovoj produktivnosti. U Frankfurtu, koji je bio užurbani i prosperitetni trgovački grad, Teleman je stekao dobre uslove da svoje kompozicije predstavi na inostranoj sceni, te je od 1715. godine počeo da izdaje i štampa sopstvena dela. Među tim štampanim partiturama nalazi se i Šest sonata koje predstavljamo u emisiji i koje spadaju, kako smo napomenuli, u njegove najranije autografe. Sve sonate iz ove zbirke imaju četiri stava i formalno variraju između obrisa sonate da kjeza i svite, jer pojedine kompozicije koriste nazive alemanda, žiga, kuranta i sarabanda za svoje stavove, što je karaksteristično za autore nemačkog poznog baroka. Ipak, Teleman zadržava slične dramaturške karateristike stavova svake od sonate: prvi stav je u svečanog karaktera, potom sledi brzi drugi stav, pevni treći i živahno finale. Solistički aspekt violinskog parta posebno dolazi do izražaja u sporim trećim stavovima koje krase gotovo vokalne ornamentacije naizgled jednostavnih melodijskih linija. Treba istaći izuzetnu raznovrsnost ovih šest Telemanovih sonata, ali i jedinstvenost njihovog fakturnog izgleda. Naime, u ranom XVIII veku dela za solistički instrument i klavijature su izuzetno retka, te pored sonata za flautu i violinu Johana Sebastijana Baha ova Telemanova dela predstavljaju jedan od vrhunaca solističkog kamernog žanra poznog baroka.

Urednica Ksenija Stevanović