Nova diskografija – Album „Sifače – ljubav kastrata”

Sifače je rođen u Toskani, 1653. godine kao Đovani Frančesko Grosi, ali je svoje umetničko ime stekao nakon izuzetnog tumačenja lika Sifaksa u Kavalijevoj operi Scipion Afrikanac u Rimu, 1671. Četiri godine kasnije, primljen je kao pevač u Papsku kapelu, da bi krajem sedamdesetih godina stupio u službu Vojvode od Modene, gde je ostao do kraja svog života. Upravo je nasilni kraj njegovog života doprineo stvaranju misterije oko ovog umetnika - kao što je to bio slučaj kod Alesandra Stradele i drugih „ukletih" umetnika iz perioda baroka. Naime, Sifače je ubijen iz zasede, najverovatnije zbog nedozvoljene veze sa udovicom Grofa Fornija, aristokratkinjom na dvoru njegovog zaštitnika, Frančeska II d'Estea. Porodica Elene Marsili je učinila sve kako bi razdvojila ljubavnike, čak je i zatvorila mladu ženu u manastir, da bi na kraju angažovala plaćene ubice koje su musketama izrešetale Sifačea na povratku iz Ferare, gde je nastupao tokom proslave praznika „Duhova". Tokom suđenja koje je usledilo, osuđeni su počinioci ubistva, ali nikad nije pouzdano utvrđeno ko su bili pravi nalagodavci, uprkos tome što su braća Marsili ubrzo prognani iz Papske države.

Iza Sifačea su ostala brojna svedočanstva o njegovom izuzetnom talentu, ali i prekoj naravi. On je bio cenjen zbog lepote glasa, uverljivosti glume i pre svega zbog neverovatne upotrebe tehnike „messa di voce". Hvaljene su stilska elegancija, jednostavnost i ekspresivnost njegovog glasa, koje su bile razlog što je Sifače nastupao na svim značajnijim italijanskim dvorovima tog doba - od Napulja, gde mu se divio vicekralj Don Gaspar de Haro i Guman, preko Firence, gde je pevao na proslavi venčanja Velikog vojvode Ferdinanda de Medičija i Beatriče Bavarske, zatim Parme, gde je učestvovao u proslavi venčanja Odoarda Farnezea, kao i u Milanu, na poziv Vojvode od Savoje, Vitorija Amadea II.

Sifače je u svoje vreme izvodio arije koje su bile strofične, relativno kratke i sa instrumentalnim ritornelima - još uvek daleko od metastazijanske „da kapo" strukture. Ipak, sa akcentom koji je bio stavljan na značenje reči i ekspresivnost „afekata" koji su bili tako popularni u 17. veku, ove arije su bile savršeno tlo na kojem je mogao da se iskaže talenat tako sofisticiranog umetnika kao što je bio Sifače.

Na albumu koji večeras predstavljamo, nalaze se dela autora iz druge polovine XVII veka, koje je kontratenor Filipo Mineča, prema sopstvenim rečima, zamislio kao „imaginarnu operu-pastiš" posvećenu jednom jedinom liku. Tako su na ovom programu objedinjene arije i instrumentalni interludijumi koji se direktno mogu dovesti u vezu sa Grosijevom karijerom ili periodom u kojem je živeo i stvarao.

Urednica emisije: Ivana Neimarević