Genocid između političke manipulacije i radikalnog zla

Pojam „genocida“ nominalno je skovan nakon Drugog svetskog rata da bi imenovao novi oblik sistematskog, masovnog i nečovečnog istrebljivanja čitavih naroda u Evropi koje su sprovodili nemački nacisti i njihovi saveznici. Na planu međunarodnog prava, „genocid“ je bio termin koji je trebalo da označi i pravno procesuira magnum crimen onog što je Hana Arent u to vreme na planu filozofije imenovala „radikalnim zlom“. Ideja sa uvođenjem ovog termina podrazumevala je da je u pitanju nešto (radikalno) novo i do tada neviđeno – „zločin bez imena“, kako ga je 1941. godine nazvao Vinston Čerčil – što je potrebno i na teorijskom i na praktičnom nivou obraditi na poseban i nov način.

Nažalost, praktično istovremeno sa uvođenjem novog pojma u teorijsku i pravnu praksu, on je postao predmet političkih manipulacija. Čak i ako zanemarimo činjenicu da je „zločin bez imena“ u praktično identičnim oblicima sprovođen pred očima osetljive zapadne javnosti na čitavom nizu manje emotivno mobilišućih meridijana – poput belgijskog Konga, britanske Južne i Istočne Afrike, okupirane Kine, da ne pominjemo američku politiku prema urođeničkom stanovništvu od milošte nazvanu „pripitomljavanje Divljeg zapada“ – bestijalni zločini nacista i njihovih kerbera praktično odmah nakon rata počeli su da se koriste kao oruđe dehumanizacije i satanizacije nezgodnih političkih protivnika.

Tako je tvorac fraze „genocid“ – poljsko-jevrejski advokat Rafael Lemkin – već na samim počecima Hladnog rata učestvovao u kampanji proglašavanja SSSR za genocidnu državu, pozivajući se, između ostalog, i na „sovjetski genocid u Ukrajini“. Sami Jevreji nisu bili sasvim zadovoljni nizom dvosmislenosti i relativizacija ovog pojma, pa su se opredelili da sistematsko uništavanje svog naroda pod nacistima imenuju posebnim, „ekskluzivnim“ imenom „Šoa“, odnosno „Holokaust“. Mnogi smatraju da je ta nominalistička ograda bila opravdana, jer pola veka kasnije, „genocid“ se koristi kao kamen koji bilo ko može baciti na bilo koga, o čemu, verovatno, najbolje svedoči apsurdna situacija u kojoj Parlamentarna skupština UN usvaja rezoluciju kojom se osuđuje tzv. „genocid u Srebrenici“ prećutkujući i kvantitativno i kvalitativno neuporedivo strašnije zločine koji se praktično u tom trenutku odvijaju u Gazi.

Šta je pojam genocida značio pre pedeset godina, a šta znači danas, koliko je njegova upotreba još uvek smislena, da li on valjano opisuje iskustvo sistematskog istrebljenja sa kojima su se u svojoj dvadesetovekovnoj istoriji suočavali Jevreji, Jermeni, Srbi, palestinski Arapi i dr., i kako srpska teorijska javnost treba da se postavi prema njemu u svetlu manipulacija kojima je izložen, razgovaraćemo sa istoričarem i politikologom Stefanom Radojkovićem.

Autor Gozbe: Nikola Tanasić