Starozavetna priča o potopu

Posle Gaetana Donicetija, a pre Bendžamina Britna, i Kamij Sen-Sans je posegao za poznatom starozavetnom pričom o potopu, iz Knjige postanja.

Ovaj oratorijum ispuniće večerašnju emisiju Visine koju uređuje Gorica Pilipović.

Sen-sans je bradio ovu priču 1875, kao svoj opus 45, u formi oratorijuma za soliste, hor i orkestar, a na libreto prema „biblijskoj poemi" Luja Galea. Premijera je bila u pariskom Teatru Šatle 5. marta 1876.

U pogledu stila, delo pokazuje uticaje Hektora Berlioza i Riharda Vagnera u smislu muzičke ilustracije narativa i upotrebe motiva koji se ponavljaju. Što se tiče samog muzičkog jezika, evidentna je i Sen-Sansova jaka sklonost ka kontrapunktu - u muzičko tkivo je inkorporirao čak tri fuge.

Oratorijum sadrži preludijum i tri dela. Preludijum, koji se često izvodi samostalno, orkestriran je samo za gudačke instrumente. U njemu Sen-Sans uspostavlja dve simbolične sfere – božansku i ljudsku. Prva je sadržana u veličanstvenoj polifonoj fakturi, ali i u njoj autor uočava nešto ljudsko. Ipak, smatra da preludijum treba izvoditi bez preterane izražajnosti i vibrata, ali ne zato što želi da podvuče neljudski karakter prizora – naprotiv, Sen-Sans je bio ubeđen da je Tvorac sposoban da iskusi ljudska osećanja. „Bog je na nebesima, i dosađuje se", govorio je Sen-Sans.