Film i sloboda (i filmovi o slobodi)

Klasična holivudska kinematografija u zenitu tipično se shvata kao aspekat projekcije tzv. „meke moći“ američke imperije. Mimo bilo kakvih propagandnih namera (a one su svakako postojale), Holivud na svom vrhuncu, čak i kada je bio ubitačno kritičan prema američkom društvu, političkoj i ekonomskoj oligarhiji i kolonijalnim intervencijama, istovremeno je utvrđivao sliku o Americi kao „zemlji slobodnih“ – da žive kako hoće, da tragaju za svojom srećom onako kako misle da treba, i, ako im je do toga stalo, čak i da se bore protiv vlastitog društva i države.

Dve stvari su se dogodile u međuvremenu. Prvo, kvalitet američke kinematografije je opao – i u apsolutnom smislu (u poređenju sa vlastitim klasicima), i u relativnom smislu (u poređenju sa ostvarenjima koje proizvode kinematografije drugih kultura). Drugo, opala je i američka (a sa njima i zapadna) sposobnost da se kritikuju vlastite pozicije bolje nego što to čine njihovi geopolitički protivnici. Dok stari holivudski filmovi i dalje projektuju „meku moć“ Amerike-koja-više-ne-postoji, novi filmovi u sve većoj meri predstavljaju narativno siledžijstvo, kulturni diktat i otvorenu propagandu.

Narodi sveta koji su – poput Srba – dobar deo svoje savremene istorije proveli istovremeno u konfrontaciji sa američkom imperijom i u dijalogu sa američkom (i globalnom) popularnom kulturom postavljaju sebi pitanje kako sami da proizvedu ono što im je Holivud nekada pružao, a što više tamo ne mogu da nađu. I ne, to nije prosto pitanje novca i tehničkih mogućnosti, koji su danas neuporedivo dostupniji nego pre sto ili pedeset godina. To je pitanje slobode. Slobode da snimaju filmovi o sebi, za sebe, i nevezano za spoljne diktatate. Slobode da se vodi samostalna kulturna politika koja ne zavisi od nametnutih političkih, ideoloških i ekonomskih sprega. Najzad, to je pitanje one iskonske, antičke slobode, da se (slobodno) kritikuje vlastito društvo, (slobodno) učestvuje u njegovom oblikovanju, i (slobodno) bori za njegovu – slobodu.

Šta su nas klasični filmovi naučili o slobodi, a šta nas uče savremeni, kakve filmove snimaju društva koja su slobodna da se bave sobom, i zašto se sloboda danas pamti samo u zatvorima i getoima, razgovaraćemo sa rediteljem Danilom Bećkovićem.

Autor Gozbe: Nikola Tanasić