Humoristička emisija

Dragi slušaoci, ne znam kako vi, ali ja baš pamtim svakakve bizarnosti. Jedna od meni bizarnijih inovacija našeg doba je takozvani “selfi štap”. To je skalamerija koja nam je omogućila da izgledamo kao još veći idioti nego oni koji same sebe fotkaju telefonom na svim mogućim mestima i u svim mogućim situacijama. Znate sigurno na koga mislim. To su oni ljudi na čijim fejsbuk i instagram nalozima vidite samo njihovu glavu i eventualno deo ruke kojom su fotkali. Od pojave selfi štapa, u taj proces možemo da umešamo i posrednika - motku dugu pola metra do metar, jer je teleskopska. Ovaj izum je tim ljudima omogućio da im se na fotografijama vidi i još ponešto, sem navedenih delova.

Za razliku od čuvene dileme „šta je starije: kokoška ili jaje“, ovde nema sumnje - selfi je stariji od selfi štapa. Selfi, taj poklon od nas – nama samima i celom svetu. S tim što ceo svet baš briga za naš selfi. Autoportret taštine i komad digitalnog otpada koji će dugo truliti na nekom od brojnih servera širom Interneta.

Svakoga dana, milioni fotografija napućenih lepotica i mišićavih mladića u ogledalu lete kroz etar i završavaju na ekranima još većeg broja ljudi. Šta tera tolike pojedince da sebi i drugima svakodnevno iznova dokazuju svoju lepotu? To je već tema za neke stručne ljude.

Postoji ona izreka: “spasti na prosjački štap”. Danas postoji i druga, još realnija opasnost da spadnemo na selfi štap. I da prijatelji onako sažaljivo pričaju o nama: “Siroma’ čovek. Ona njegova 20 godina mlađa devojka ga je dovela do selfi štapa.”
Zato smatram da bi bilo dobro, pa čak i predlažem, da se selfi štap registruje i kao ortopedsko pomagalo, ali za - mentalnu invalidnost.

Autor teksta: Ognjen Šestić.

Muzički suradnik: Petar Vukosavljević.