Ljubavne veze umiru u tišini, ne u svađama

„Dok nas smrt ne rastavi" – sve manji broj parova uspeva da ispuni ovo obećanje.

U upravo objavljenoj studiji, Janina Biler sa Instituta za psihologiju Univerziteta Johanes Gutenberg i Ulrih Ort, profesor razvojne psihologije na Institutu za psihologiju Univerziteta u Bernu – uspeli su da dokažu kako je veza, nakon određene „prelomne" tačke, neizbežno osuđena na propast.

Završna faza veze odvija se u dve faze

Janina Biler kaže da raskid veze ne dolazi preko noći, „ali nije ni proces koji se razvlači deset godina – već se zaista radi o dve faze: o preterminalnoj i o terminalnoj fazi".

U takozvanoj preterminalnoj fazi – prvoj fazi – zadovoljstvo u vezi opada vrlo blago, tokom više godina.

U drugoj fazi dolazi do „prelomne tačke", nakon koje zadovoljstvo u vezi naglo opada. Ova „završna faza" traje, prema rečima istraživača, oko jedne do dve godine.

„Kada se ova faza dostigne, kasnije neminovno sledi raskid", primećuje Biler.

Taj „prelomni trenutak", nakon kojeg pre ili kasnije neminovno dolazi do raskida, nije podjednako brzo prepoznatljiv za oba partnera.

Dok onaj koji inicira raskid oseća nezadovoljstvo već duže vreme, partner koji biva ostavljen taj prelom obično uočava tek kasnije.

Ličnost u kombinaciji sa stresom često uzrok raskida

Zašto kod nekih parova dolazi do te „tačke bez povratka", nakon koje je veza osuđena na propast, naučnicima nije potpuno jasno.

Pretpostavljaju da se radi o „spoljnim faktorima stresa", kako kaže Biler.

Pod tim se podrazumeva stres na poslu ili stres izazvan porodičnim promenama, kao što je rođenje deteta.

I ličnost partnera, često u kombinaciji sa stresom, može – prema Bilerovoj – doprineti nastanku te prelomne tačke u vezi.

Parovi najčešće prekasno traže pomoć

U mnogim slučajevima tačka bez povratka se može izbeći – jednostavnim sredstvima, poput razgovora sa partnerom, tvrdi Janina Biler.

Problem je u tome što parovi često potraže pomoć tek kada je kritični prelomni trenutak već dostignut. Tada je, međutim, za spas veze često već prekasno. Zato preporučuje:

„Možda da tokom mesec dana zaista odvojite vreme nedeljom i zapitate se: koliko sam zapravo zadovoljan ili zadovoljna svojom vezom, na skali od nula do deset? Ako se tu vidi stalan pad i istovremeno se dostignu kritične vrednosti, na primer 6,5, onda je vreme za akciju. Jer, u većini slučajeva, to se samo od sebe više ne popravlja."

Kako sprečiti raskid veze

Kako bi se sprečio raskid veze, ključni su „komunikacija, povezanost i prihvatanje".

Komunikacija, to znači i razgovori o neprijatnim temama, brigama i strahovima. „Jer, šta se dešava ako ne komuniciramo? Ako nema komunikacije, dolazi do otuđenja i partneri samo žive jedan pored drugog, a u najgorem slučaju to vodi do toga da među njima više nema veze", objašnjava psihološkinja.

Tome takođe pripada i određeni stepen prihvatanja – da se partner prihvati sa svim njegovim manama, umesto da se stalno nerviramo zbog njih. „Ako se svaki put iznerviram, to nije dobro ni za mene, ni za vezu", kaže iBiler, koja je i psihoterapeutkinja.

Ponekad je prosto previše povreda

Stefani Goldhaker, terapeutkinja za parove iz Regenzburga, kao i Bilerova, smatra da je „međusobno istinsko razumevanje" i „učenje da se razgovara o osećanjima" „ključni element" za uspešnu terapiju za parove.

Predstava da je dovoljno da se samo jedan partner promeni „pa će sve opet biti u redu", nije dovoljna, naglašava Goldhakerova.

Međutim, ako već postoji „previše povreda", ponekad je, prema njenim rečima, i dobro da se parovi raziđu. „Ako neko u vezi dolazi na savetovanje samo da bi rekao: 'Eto, probali smo, ali to ionako neće uspeti', onda se mogu uštedeti i vreme i novac koji se ulažu u terapiju za parove", kaže terapeutkinja.

Upravo zato je važno da se stručna pomoć potraži pre nego što se dostigne ta „tačka bez povratka", kako bi se veza možda ipak mogla spasiti.

Podaci iz dugoročnih studija iz četiri zemlje

Za potrebe svog istraživanja, naučnici su analizirali četiri reprezentativne studije iz Nemačke, Australije, Velike Britanije i Holandije. Istraživanja u ove četiri zemlje trajala su različito – od 12, do 21 godinu.

Tokom celog perioda dugoročnih studija, učesnici i učesnice su redovno odgovarali na pitanja o zadovoljstvu svojom vezom i životom. Time su naučnici mogli da prate razvoj odnosa i precizno analiziraju u kom trenutku je kod parova koji su se tokom posmatranog perioda razišli, došlo do prekida veze.