Zašto smo postali toliko nestrpljivi ili smo oduvek bili takvi

Ponekad se naša nestrpljivost svodi na iracionalnost, impulsivnost ili nesposobnost planiranja, ali postoji i duga tradicija u psihologiji i ekonomiji koja na nestrpljenje gleda kao na, barem delimično, racionalan odgovor na svet.

Možda današnji svet, ili možda svet u kome smo evoluirali.

Nedavna istraživanja ukazuju da je naša evoluciona istorija oblikovala našu nestrpljivost i koristi matematičke modele da pokaže kako to funkcioniše.

Ključna ideja je sledća: Zamislite populaciju identičnih ljudi koji mogu da biraju između uživanja u ranoj nagradi ili većoj nagradi kasnije. Primer bi mogao da bude izbor između dva lovišta, jednog bližeg i jednog daljeg.

Bliži će garantovano doneti malu životinju prilično brzo, dok će udaljenije lovište verovatno doneti veliku životinju, ali tek nakon značajnog perioda čekanja i napornog lova. Drugi primer može biti, da li pojesti manje, još nedozrele plodove voća na drvetu, ili čekati nekoliko meseci dok plodovi ne budu veliki i zreli.

Naravno da ovde postoji „kvaka“. Ako ljudi predugo čekaju na veliku nagradu, postoji šansa da neće živeti dovoljno dugo da je dočekaju. A čak i da to urade, zrelo voće će možda nestati pre nego što stignu, jer će ga pojesti rivalsko pleme.

Kao što pokazuju autori nedavne studije, životinjama (uključujući ljude) bolje je vrabac u ruci uz relativno mali rizik, nego golub na grani.

Iako su ovakvi modeli pojednostavljenja stvarnog sveta, oni su dragoceni za konceptualizaciju kako je evolucija mogla proizvesti određene tendencije kod ljudi i drugih životinja. Ali ovaj model ne može mnogo da objasni ljudsku nestrpljivost koju danas vidimo.

U većini dosadašnjih studija izbora, ljudi pokazuju visok nivo nestrpljenja čak i u okruženju gde je rizik skoro eliminisan i kada je finansijski korisno biti strpljiv.

Jedno od objašnjenja je da nam je evolutivni način vrednovanja budućnosti još uvek na niskom nivou. Ponašamo se kao da je svet neizvestan i rizičan, kao što bi bio za lovce sakupljače, čak i kada nije.

Dobre stvari dolaze onima koji čekaju

Drugo objašnjenje bi moglo biti da se još uvek mučimo da shvatimo kako je 110 evra bolje od 100. Za ovo postoji mnogo dokaza.

Na primer, u jednom eksperimentu iz 2012. godine, učesnici su birali između 700 evra sada ili 700 plus 42 evra za godinu dana.

Kada im je ponuda ovako predočena, većina je bila nestrpljiva, ali ako im je 42 evra predstavljeno kao „pus 6%“, bili su mnogo strpljiviji.

Ljudi znaju da je zarada od 6% godišnje velika kamata. Ali većina se ne trudi da izračuna i 42 evra im izgleda beznačajno u poređenju sa 700.

Drugi rezultat koji se ne uklapa u evolucionu teoriju tiče se odgovora ljudi na gubitke. Kada imaju izbor da plate račun od 100 evra sada ili 100 evra kasnije, mnogi, često većina, radije se odlučuje da odmah plati. Neki će radije da plate i 110 odmah nego 100 kasnije.  

Ipak, mogućnost da nećete morati da plaćate budući račun, ili da je račun možda nestao do trenutka kada dođe vreme naplate (zajmodavac je zaboravio ili je umro), trebalo bi da poželimo da odložimo plaćanje računa što je duže moguće.

Odluka da se plati odmah je verovatno delimično posledica fundamentalne averzije prema dugu, koja nema očiglednu evolucionu osnovu, ali je povezana sa religioznošću.

Ostaje da se vidi da li se ove složene preferencije (kao što je strpljenje za negativne ishode) mogu objasniti procesom prirodne selekcije, ili je to nešto što je došlo kasnije u ljudskom razvoju.

Evoluciona teorija je suštinsko sredstvo za razmišljanje o osnovama ljudskog donošenja odluka. Savremeni svet se, međutim, veoma razlikuje od sredine u kojoj smo evoluirali.