Otisak trenutka na negativu – analogna fotografija je opet u modi

„Kad će slike?“, pitanje koje postavljaju samo oni koje fotografišu analognim aparatom. Sledi odgovor: „Kada razvijem film!"

Tek za nedelju ili dve. „Zašto i kako? – Zato i tako!“ Ne znaju svi kako funkcionišu stari aparati na film.

Jednim filmom se čovek služi danima, tek posle niza situacija će moći da vidi fotografiju. Kada se negativ iskoristi i odnese u foto-radnju na razvijanje i skeniranje, proveravaju se mejlovi kako ne bismo propustili trenutak kada fotografije stignu.

„Klik” ili „škljoc”

U vremenu kada je fotografija visokog kvaliteta na svega dva klika telefonom, pojedinci se okreću klasičnim, retro aparatima. Manuelno nameštaju parametre brzine okidanja, otvora blende i fokusa, koje kombinuju sa osetljivošću filma.

Zapravo, postoji čitava zajednica opčinjena analognom fotografijom. Sada im se priključuju novi članovi u želji da otkriju specifičnosti i posebnosti tog medijuma. 

Prethodnih meseci čuo sam da su desetine prijatelja i poznanika uzeli stare foto-aparate u ruke i počeli da „škljocaju“. Da li zbog rudimentarne estetike ili „hipsterskog nagona“ u čoveku, možda zbog želje da se na „umetnički način“ zabeleže momenti – nisam siguran, i sam sam deo toga.

Neki istraju tek toliko da ispucaju jedan film.

Izvukli su iz ormara stari „zenit“, „praktiku“, „olimpiju“ ili neku drugu poznatu marku koju su nekada koristili njihovi roditelji, baba i deda, ili su kupili aparat od preprodavaca.

Koliko je skup film

Filmovi su danas neverovatno skupi u odnosu na vreme kada su analogni aparati jedino i postojali. Novi entuzijasti moraju da izdvoje za 36 potencijalnih fotografija, manje-više 1.000 dinara za crno-bele filmove i 2.000 za filmove u boji.

Spiker RTS-a se obradovao kada je video da nosim analogni aparat. Seća se kada je išao na more i nosio punu kutiju filmova kako bi sa porodicom zabeležio trenutke. Zabezeknuo se kada je čuo koliko sada koštaju filmovi.

Iako je u pitanju skup hobi, uvek ima spremnih da plate tu cenu. „Do pre pet godina su 'kodakove' kolor edicije filma 'Gold' ili 'UltraMax' koštale malo manje od 1.000 dinara”, priča mi kum koji se bavi fotografijom. Sada ti isti filmovi koštaju više od 2.000 dinara, što se vidi i iz različitih blogova na internetu, a tako je i sa „Ilfordovim“ ili „Fudžifilm“ negativima. I tela aparata, kao i objektivi, su poskupeli, nastavlja da priča kum.

Ali on se dovija. Kupuje filmove kojima je istekao rok za znatno manje novca, uz rizik da neka fotografija ne ispadne baš kako je zamislio.

Zato se danas film troši sa pažnjom.

Ne znači da oni koji nose stari aparat oko vrata ne koriste i telefon ili digitalni aparat, već da cene tu jednu fotografiju koju prave analognim aparatom.

Lepota nesavršenosti fotografije

Fotografije sa filma, očekivano, lošijeg su kvaliteta, visoke zasićenosti, češće nedovoljne oštrine, uz rizik da ono što treba nije u fokusu i da možda nije bilo dobro procenjeno svetlo potrebno za dobru fotografiju.

Za početnike su najbolji popularni „idioti“ – aparati kojima su sve postavke već zaključane.

Amater ne može da dosegne kvalitet fotografije koja je snimljena savremenim aparatom. Sa druge strane, profesinalac može, uz kvalitetnu opremu, da razvije visoku rezoluciju koja će i nadmašiti brojne digitalne aparate.

Ipak, eto, uprkos svim poteškoćama koje prate upotrebu aparata sa filmom i pogodnostima aparata novijeg doba, postoje ljudi spremni da dobrano plate da bi, možda, dobili fotografiju na filmu.

To je zato što takve fotografije daju poseban ton i boju, a moguće nepravilnosti daju dušu fotografiji. Pričamo o sirovoj fotografiji koja naknadno nije menjana.

U rukama mi je ovih dana „praktika MTL3“, koji važi za solidan aparat. Dobio sam ga za Novu godinu. Isti je kao bratovljev, a supruga je primetila da mi se dopada zbog mehaničkog zvuka koji stvara kada se navija film.

Poslednji film sam iskoristio u Bukureštu, a razvio pre koji dan. Bio sam uveren da će biti sjajan, ipak, loše je ispao. Eto čari analogne fotografije, ako to može tako da se nazove.

Zbog loše procene svetla, na nekim fotografijama vide se samo obrisi ljudi i urbanih pejzaža.

To je deo procesa – neke fotografije su ovog puta za bacanje, a neke su slučajno ispale zanimljivije nego što sam namerio. 

Na filmu se nalazi (najčešće) „samo” 36 kadrova, negativa na kojima fotograf beleži trenutak u stvarnosti.

Dok se sve fotografije „ispucaju”, prođe ili večnost ili tren. Nekada je stvar inspiracije šta fotografisati, a nekad stvar osećaja kad fotografisati.

Fotograf bi zato trebalo da bude disciplinovan, da ne brza već da na miru postavi kadar – svaki put proceni „tri puta pre nego što se škljocne”. Na taj način 36 fotografija zapravo postaje priličan broj.

Prevaziđene muke foto-reportera

Urednik mi iznosi iskustva svojih prijatelja foto-reportera koji kažu da su se spasli dolaskom digitalne kamere i aparata.

Prestali su da strepe od pucanja i menjanja filma, nestanka bitnih zabeleženih momenata i tegljenja teške opreme.

Nemam nijedan argument u odbranu analogne fotografije dok držim aparat u rukama. Siguran sam da je apsolutno u pravu.

Nedavno preminuli Dejvid Linč uzdizao je momenat kada se sa filmske trake prešlo na digitalni način snimanja. Tarantino ipak i dalje snima na filmsku traku, barem većinu svojih ostvarenja. Obojica velikana sa svojim razlozima.

Veza filma i gramofonske ploče

Možda je u stvari reč o tome da se bez veze uzdiže staro i „prevaziđeno“, a da mu se samo zato što je staro učitava nekakva viša vrednost.

Moguće je da je sve u samom procesu – kao kad se slušaju ploče, pre nego što se pusti pesma na Jutjubu ili Spotifaju.

Ploča se izvadi iz omota, namesti na gramofon i počne da se vrti, igla padne na vinil i potom se posvećeno sluša. Tako se film izvuče iz kutije, navije na kotur i fotografisanje može da počne. Kada se film istroši namota se unazad i odnese kod onih koji razvijaju, a gramofonska ploča se vrati u omot. Sve se radi pažljivo i ritualno.

Svi imamo fotografije iz detinjstva koje nas prisećaju na najlepša, topla osećanja ljubavi. Nalaze se u albumima koji bude nostalgiju, a koje čuvaju mame i tate. Fotografije iz tog perioda neizostavno izazivaju osmeh. Ko bude izradio fotografije, imaće stare uspomene za budućnost.