Osećate li „miris svoga doma“ – šta se krije iza tog prepoznatljivog mirisa

Kada zamislite kuću svoje babe i dede ili stan najboljeg prijatelja možda će vam pasti na pamet određeni miris. U svom domu, to gotovo sigurno ne primećujete svakog dana, ali kada se vratite sa odmora pogodi vas ta posebna, teško opisiva aroma koja vam uliva osećaj udobnost i bliskosti.

Postoji snažna veza između mirisa i toga kako se osećamo – što objašnjava zašto tako lako povezujemo značajne lokacije sa njihovim mirisima. Ali kada kažemo da mesto „miriše na dom“, mi zapravo opisujemo kombinaciju mnogih mirisa, koji dolaze iz mnoštva izvora.

Najočigledniji krivci, kaže kreator parfema i stručnjak za mirise Dona Goldvorm su predmeti koje kupujemo upravo zbog njihovih mirisa, kao što su osveživači vazduha i sveće. Deterdžent za veš, sapuni i proizvodi za čišćenje, koji takođe doprinose ukupnoj aromi. Kao i hrana koju kuvamo i unosimo u dom.

Onda, dodaje Goldvorm, i mi sami imamo prepoznatljiv miris.

Kuće nam mirišu na nas same

„I sami smo prepuni mirisa, počev od gela za kosu preko losiona za telo do našeg šampona, sredstva za pranje tela, naše paste za zube“, napominje. „Svaki čovek takođe ima svoj jedinstveni miris – svoju jedinstvenu sekvencu DNK koja određuje način na koji miriše njihovo telo.“

Naši lični mirisi su vezani za glavni kompleks histokompatibilnosti (MHC) koji upravlja našim imunološkim sistemom, kaže Pamela Dalton, kognitivni psiholog. To je genetski determinisani miris tela koji omogućava psima da prate određenu osobu, a isti „olfaktorni otisci prstiju“, kako ih Daltonova naziva, doprinose ukupnom mirisu naših domova.

I neke očiglednije stvari su takođe u igri. Domaćinstva u kojima žive samo odrasli, kaže Goldvormova. Na primer, mirisaće drugačije od domova u kojima ima i dece, koja unose mirise povezane sa detinjstvom – kao što su plastične igračke, voštane bojice i plastelin. Što se tiče vlasnika kućnih ljubimaca, kuće sa kutijama za pesak ne mirišu isto kao kuće sa kavezima za ptice ili psima koji su se valjali po travi.

Po mirisu se može prepoznati gde živimo

Osim toga, mirisi naših domova nagoveštavaju gde živimo. Starije zgrade od drveta i cigle mirišu drugačije od novije gradnje sa mnogo lepkova i plastike (kao što su podovi od vinila), koji mogu da emituju mirise. Boja i tepisi na sličan način oslobađaju isparljiva organska jedinjenja koja doprinose mirisima i kombinuju se sa drugim mirisima u našim domovima.

Kvalitet spoljašnjeg vazduha je još jedan faktor: „Ako ste, na primer, u Pekingu, oni imaju veći nivo zagađenja vazduha nego, recimo, ako živite na Ibici“, napominje Goldvormova. „Dakle, to će uticati ne samo na miris koji može ući kroz prozore i pukotine u kući, već i na to kako se to vremenom unosi u materijale od kojih je kuća ili zgrada izgrađena."

Skrivanje neželjenih mirisa

Dok su faktori kao što je kvalitet vazduha uglavnom van našeg domašaja, stotinama godina ljudi pokušavaju da ubace druge mirise u svoje domove kao deo iskazivanja svog identiteta, kaže Vilijam Tulet, vanredni profesor senzorne istorije na Univerzitetu Anglija Raskin u Engleskoj.

U 16. i 17. veku Evropljani su palili tamjan kao rani insekticid i ruzmarin u pokušaju da oteraju bolesti, ali su takođe koristili neke mirise iz zadovoljstva. Potpuri je bio u modi, a Tulet kaže da je otkriće vaze iz 18. veka sa veštačkim cvećem pokazalo da su se korišćene mirisne paste kada pravo cveće nije bilo dostupno.

Danas ćete, kaže Tulet, u nekim kućama „osetiti miris knjiga koje ispunjavaju police, što vlasniku daje identitet bibliofila. Ili ste neko ko želi da istakne da je ljubitelj prirode, pa ispunjava svoj dom mirisima biljaka i cveća.”

„Slepilo nosa“ kao evoluciona prednost

Ali čak i ako ste pažljivo zacrtali aromu svog doma, verovatno je sami ne primećujete uvek. Prilagođavanje na mirise – ili „slepilo nosa“ – sprečava nas da osetimo mirise nakon samo nekoliko udisaja. Receptori u našim nosnim šupljinama prestaju da reaguju kada ih bombarduju molekuli u vazduhu koji su deo mirisa, kaže Daltonova.

„To je kao kada vam nešto lupa ispred kancelarije“, dodaje. „Prvog dana ne možete ni da razmišljate od buke. Drugog dana vam je malo bolje. Do kraja nedelje to više nećete ni čuti osim ako vam neko ne skrenem pažnju na to.” Čulo mirisa je, objašnjava, prilagođeno kao evoluciona prednost – to je osećaj koji treba da nas upozori na neposrednu opasnost, kao što su pokvarena jaja ili otrovno voće. Jednom kada smatramo da je okruženje bezbedno, njegov miris ima tendenciju da brzo nestane iz naše svesti. „Ima smisla da ne obraćamo pažnju na nešto što je stalno u pozadini, već na nešto što se menja.“

Čak i tako, miris naših domova je bitan jer postaje upleten u naše osećanje udobnosti i sigurnosti. Veza između ljudskih emocija i čula mirisa je takođe jača nego kod drugih čula. Daltonova objašnjava da je olfaktorni deo mozga povezan sa limbičkim sistemom, gde se odvijaju naše emocije.

„Kada pomirišemo nešto što nam se dopada ili što nam je poznato, to nam može dati veoma dobar osećaj ‘Oh, pripadam ovde’. Mislimo da je to milenijumima bio zaštitni mehanizam u smislu razumevanja šta bi moglo biti prijatno, zdravo ili štetno.“

Miris naših domova i mirisa ljudi do kojih nam je stalo takođe se spajaju sa našim sećanjima, delom zato što su emocije i sećanja čvrsto povezani. Zbog toga mirise često povezujemo sa određenim trenucima u vremenu, posebno iz detinjstva.

Dona Goldvorm kaže: „To su emocionalni pokazatelji koje koristimo da stvorimo ceo svet kao odrasli i da se vratimo tim osećanjima sigurnosti i udobnosti, ljubavi i radosti.“