Zašto ne možemo sami sebe da golicamo, neurolozi pokušavaju da dokuče

Unutar jedne berlinske neurološke laboratorije subjekat A je sedeo na stolici sa podignutim rukama i bez čarapa na nogama. Iza subjekta A, krio se subjekt B, koji je imao direktan pristup njegovim tabanima. U jednom trenutku subjekt B je dobio zadatak da iz sve snage zagolica subjekta A.

Kako bi zabeležili ovaj trenutak, GoPro kamera je bila uperena u lice i telo subjekta A. Još jedna se nalazila ispred njegovih nogu. U blizini je visio mikrofon. Kao što se i očekivalo, subjekt A nije mogao da se uzdrži a da se ne zasmeje.

Ova činjenica je upravo ono što je privuklo vođu istraživačkog tima Univerziteta Humbolt, Mihaela Brehta, da se posveti neurologiji golicanja i igre. Možda deluje zabavno, ali je takođe duboko tajnovito – i nedovoljno proučavano.

„Na kraju krajeva, istraživanja mozga i ponašanja obično su okrenuta ka sumornim temama, kao što su depresija, bol i strah. Ali, mislim da postoje i dublje predrasude prema igri – to je kao nešto za decu“, dodaje Breht.

Samo neki sisari umeju da se smeju

Preovlađujuće teorije smatraju da je smeh društveno ponašanje koje ispoljavaju određene grupe sisara. To je način razoružavanja drugih, ublažavanja društvenih tenzija i način povezivanja. Šimpanze to rade. Psi i delfini takođe. Pacovi su uobičajeni subjekti u studijama o golicanju. Ali postoji mnogo neistraženih tajni o golicanju, bilo među pacovima ili ljudima. Najveća od svih je: Zašto ne možemo sami sebe da zagolicamo.

„Ako čitate stare Grke, Aristotel se bavio ovom temom. Takođe Sokrat, Galileo Galilej i Frensis Bejkon“, kaže Konstantina Kilteni, neurolog kognitivnih procesa koja se bavi proučavanjem dodira i golicanja na švedskom Institutu Karolinska, koja nije bila uključena u Brehtovu studiju. Ne znamo zašto neki dodir može biti golicljiv, niti šta se dešava u mozgu. Ne znamo zašto su neki ljudi – ili neki delovi tela – golicljiviji od drugih. „Ova pitanja su veoma stara“, dodaje Kilteni, „i posle skoro dve hiljade godina, još uvek nemamo odgovor“.

Kako izmeriti stepen osetljivosti na golicanje

Deo problema je u tome što je teško prikupiti objektivne parametre o tome kako ljudi reaguju na golicanje i povezati ih sa uočenom osetljivošću. Zato je Brehtov tim okupio 12 ljudi u studiji koja je – iako sa skromnim uzorkom – predviđena da prouči ovaj fenomen korišćenjem kamera i mikrofona. Snimci koje je njegov tim sakupio trebalo je da im pomognu da istraže šta se dešava kada se ljudi međusobno golicaju, a šta se dešava kada sami sebe golicaju.

Golicanje je, kaže Breht, „veoma čudna vrsta dodira i reakcija na dodir“. Fasciniran je koliko su ova složena ponašanja fundamentalna. U radu iz 1897. pod nazivom Psihologija golicanja, smeha i stripa, autori su primetili da svi ljudi generalno imaju iste škakljive tačke. Stopala su najosetljivija, slede pazusi, vrat i brada. Instinktivno se golicamo i igramo kao deca, i iako deo te sklonosti ka igri nestaje sa godinama, uvek razumemo ovaj misteriozni jezik.

Breht veruje da je to oblik društvenog signaliziranja u kontekstu borbe u igri: „Svojim kikotom šaljete poruku da prihvatate dodirivanje, u situacijama kada bi bilo neprikladno dodirnuti“. (Vaši signali smeha mogu doći čak i pre dodira. Zamislite dete koje će roditelj zagolicati: „Ono se vragolasto kikoće i pre nego što ga dodirnemo.“)

Kako je teklo istraživanje

U prvoj fazi nove studije, svaki subjekt je sniman. Prethodne studije su utvrdile da golicanje zavisi od raspoloženja – anksioznost i nepoznati ljudi ga potiskuju kao mokro ćebe. Pošto bi učesnici morali da se smenjuju u golicanju, Brehtov tim se pobrinuo da se svaki par unapred poznaje i da se oseća prijatno – ali je svaka osoba i dalje bila iznenađena stvarnim napadom golicanja.

Onaj koji golica se uvek krio iza svog partnera i gledao u ekran na kome su se nasumično pojavljivali delovi tela koje je trebalo da zagolica. Vrat, pazuh, bočna strana trupa, plantarno stopalo, kruna glave – svako mesto je dobilo pet brzih dodira.

Prvo zapažanje: izrazi lica i disanje osobe promenili su se za oko 300 milisekundi u golicanje. Zatim, na oko 500 milisekundi, dolazi do vokalizacije – iznenađujuće kasno. (Uobičajeno vreme glasovne reakcije na dodir je oko 320 milisekundi.) Tim sumnja da smeh traje duže jer zahteva komplikovaniju emocionalnu obradu.

Ispitanici su takođe ocenili koliko je svaki dodir bio golicav. Kruna glave obično nije škakljiva, pa je služila kao kontrola šta se dešava kada nekoga golicate na mestu koje ne reaguje. Volonteri su se glasno smejali posle oko 70 odsto dodira, a što su intenzivnije osećali golicanje, smejali su se glasnije i glasnije. U stvari, zvuk njihovog smeha bio je mera koja je najbolje korelirala sa njihovim subjektivnim ocenama intenziteta svakog golicanja.

U sledećoj fazi eksperimenta, golicači su radili istu stvar, dok su njihovi partneri istovremeno golicali sami sebe – bilo na istom mestu na suprotnoj strani tela, odmah pored, ili su se pretvarali da se golicaju, ali bez dodirivanja kože.

Samogolicanje ne proizvodi reakciju

Očekivano, samogolicanje je prošlo bez ikakvih reakcija. Ali tim je primetio nešto čudno – samogolicanje je učinilo da golicanje druge osobe bude manje intenzivno. U proseku, pojava škakljanja opala je za 25 procenata i odložena je na skoro 700 milisekundi kada se su se sami golicali na istoj strani kao i partner. „To je bilo iznenađenje za nas“, kaže Breht. „Ali to je vrlo jasno dokumentovano.“

Zašto bi ovo moglo biti? Vraćamo se na pitanje zašto ne možemo sami sebe da golicamo. Vodeća teorija smatra da golicanje izaziva smeh zahvaljujući grešci u predviđanju mozga. Nepredvidiv dodir ga zbunjuje, dovodeći ga u mini pomamu. Samododir je uvek predvidljiv, pa izostaje reakcija.

Ali Breht misli da se zapravo ne radi o predviđanju. Umesto toga, on pretpostavlja da dok osoba dodiruje sebe, mozak šalje poruku telu koja inhibira osetljivost na dodir. „Mislimo da ono što se dešava jeste da mozak ima trik da zna: čim dodirnete sebe, on ne reaguje“. Da nije tako, mi bi smo se svaki put kada se počešemo ispod pazuha ili dodirnemo nožne prste, neprekidno smejali.

Mozak ne reaguje na nadražaje koje sami proizvodimo

Ovo ima smisla, smatra Sofi Skot, neurolog kognitivnih sposobnosti sa Univerzitetskog koledža u Londonu, koja nije bila uključena u ovaj rad, jer naš mozak uči da odbija senzorne percepcije koje izazivaju naši postupci.

U stvari, dodaje Skot, isti efekat zatamnjenja se dešava i sa sluhom. Kada govorimo, delovi mozga koji slušaju su potisnuti. Zato, „Ljudi veoma loše procenjuju koliko glasno govore“. Dakle, ako mozak inhibira reakcije na dodir dok se sami golicamo, to bi takođe inhibiralo reakcije na golicanje od strane nekog drugog.

Skot dodaje da je dodir takođe potcenjen. Empatija i naklonost se mnogo jasnije izražavaju dodirom nego izrazom lica ili rečima. „Ako ste sa prijateljem koji je veoma uznemiren, možete da mu kažete: 'Zaista mi je žao', ili biste mogli da ih zagrlite. Taj dodir, takva vrsta umirenja je, pretpostavljam, mnogo delotvornija“.

Brehtov tim planira da nastavi da raspakuje neurologiju koja stoji u pozadini razigranosti u budućim studijama. Stručnjaci su teoretizirali da nivo osetljivosti na golicanje odražava koliko smo skloni razdraganom ponašanju. Iako se ovo čini kao tačna pretpostavka kada su u pitanju druge životinje, kada su ljudi u pitanju, izgleda da je ipak diskutabilno.