Kada dete pustite da samo ide na letovanje, onda je kasno da mu govorite šta treba da radi

O odlasku na more sa društvom deca maštaju godinama. Za neke je poverenje roditelja stvar koja se podrazumeva, drugi ga zasluže tek ako su za put izabrali dobro društvo. Kada dođe vreme da im deca sama odlaze na more roditelji su najčešće zabrinuti i nije im lako da donesu odluku.

„Godine deteta nisu jedini kriterijum, već mogu da služe samo kao orijentacija kada da ih pustimo. Važnije od godina je zrelost samog deteta. Njegova sposobnost da se samostalno i odgovorno ponaša. Zatim, iskustvo. Jako je važno da li su deca išla preko vrtića, škole na rekreativnu nastavu ili letovanje, da li su učestvovali u sportskim kampovima, i to iskustvo može mnogo da im pomogne“, naglašava psihološkinja Mirjana Vuksanović, gošća Jutarnjeg programa.

Kao roditelj troje dece, psihološkinja napominje da većina dece već negde od osnovne škole žele da sama krenu na letovanje, ali to je vreme kada sa njima treba početi razgovor koje uslove treba da ispune kako bi samostalno, odnosno sa društvom, išli na letovanje.

„Ne možemo nikada biti potpuno sigurni, ali možemo sa velikom verovatnoćom da pretpostavimo da je naše dete zrelo, prateći njegovo svakodnevno ponašanje, gledajući da li ispunjava dogovoreno, da li je ispunilo određene zahteve u smislu školskog uspeha, u smislu ponašanja kod kuće i van kuće. Možemo da zaključimo, odnosno pretpostavimo sa velikom verovatnoćom, da možemo da ga pustimo sa društvom na more“, dodaje gošća Jutarnjeg programa.

Važno je da znamo kuda ide, kako ide i sa kim ide

Poverenje između roditelja i dece se dugo gradi. I roditelji i deca bi trebalo da budu iskreni, otvoreni, da ne manipulišu, jer laži jako brzo dođu na naplatu i dovode do nepoverenja.

„Dakle, uzajamno poverenje, razgovor, stalno praćenje i saradnja, vezano sa ljubavlju, naravno, u porodici, će dati dobre rezultate“, ističe Vuksanovićeva.

Deci pred odlazak na letovanje ne treba govoriti šta treba, a šta ne treba da rade, jer je to već trebalo da nauče. Treba se dogovoriti o konkretnim stvarima, o načinu komunikacije, da roditelji ne zivkaju svaki čas, da odrede džeparac, jer se podrazumeva da su već naučila da raspolažu novcem.

„Dobro je unapred platiti prevoz, obroke neke, da ne bi došli u poziciju da nemaju para i dati im određenu sumu za 'ne daj bože'. Ali ta suma treba kasnije da se vrati kući, ako ne bude vanrednih situacija. Time se gradi odgovornost i poverenje između roditelja i dece“, napominje psihološkinja.

U svakom slučaju, moramo da znamo sa kim naša deca putuju, da znamo njihove roditelje i da svi zajedno komuniciramo. Da se definišu zajednička pravila, jer što se više stvari definiše, manje će biti loših iznenađenja.

Nikada ne znamo da li smo ili nismo pogrešili, sve dok dete ne odraste. Sve do tada možemo da verujemo, da se nadamo, da se trudimo da činimo ono što je najbolje u njegovom interesu. I naravno ljubav, zaključuje psihološkinja Mirjana Vuksanović.