Džoni Dep protiv Amber Herd: Dobro razmislite pre nego što odaberete stranu

Profesorka Sara Taton sa Univerziteta u Šefildu bavi se istraživanjem kako policija reaguje na prijavljivanje partnerskog nasilja u Velikoj Britaniji. Napominje da službenici koji se bave ovom problematikom prolaze obuku kako bi bili osposobljeni za reagovanje u situacijama zlostavljanja i utvrđivanja istinitosti navoda.

Profesorka naglašava da postoje tri bitne stvari koje treba imati u vidu pre nego što optužimo nekoga da je lažov kada je u pitanju partnersko nasilje.

Zaboravite šta ko kaže – gledajte dinamiku moći

Uobičajeni problem sa kojim se policija susreće je zagonetka „on je rekao/ona je rekla“ što se uvek dešava kada počinilac i žrtva pričaju suprotstavljene priče o navodnom zlostavljanju.

Kada jedna osoba optužuje drugu za zlostavljanje, kome verovati? Počinioci retko priznaju krivicu, a najmanipulativniji će optužiti svoju žrtvu za svoje ponašanje. Snalaženje u ovakvim situacijama je vrlo komplikovano, ali zato treba više obratiti pažnju ne samo na ono što partneri govore, već i na to kako se ponašaju.

Žrtve u prinudnim ili potčinjenim vezama obično veruju da njihov partner ima probleme koje mogu rešiti strpljivošću. Brane svoje partnere tako što za njihovo nasilno ponašanje okrivljuju drogu i alkohol, ili im pružaju priliku da nadoknade bol koji im nanose.

Neprijavljivanje zlostavljanja u početku, ili propuštanje da potraže medicinsku pomoć zbog povreda uobičajeno je za žrtve koje ne žele da dovedu svog nasilnika u nevolje. Mnogi, takođe ne žele da daju izjavu ili će odbiti da podrže tužilaštvo. Ovo takođe može biti način da se pokaže lojalnost nasilniku.

Kada osete da će njihovo zlostavljanje biti razotkriveno, počinioci će za kaznu posebno žestoko napasti i raditi na diskreditovanju karaktera svoje žrtve. Takođe će koristiti isti šarm koji su koristili da pridobiju svoju žrtvu kako bi dobili podršku od spoljnog sveta. Kada se suočite sa dvoje ljudi koji tvrde da su „prava žrtva“, potražite onog ko insistira na tome da je veća!

Preispitajte svoja uverenja o rodnim stereotipima

Nedavno je povećana pažnja i podrška muškarcima žrtvama zlostavljanja u partnerskim vezama. Jedan od glavnih razloga zašto se na ovo tako dugo čekalo je štetan efekat dugotrajnih rodnih stereotipa – muškost je jednaka samopouzdanju, snazi i moći, a ženstvenost je jednaka potčinjenosti i emocionalnoj nestabilnosti.

Prema ovim stereotipima, gotovo je nemoguće da muškarac bude žrtva, posebno partnerki. Ženstvenost je povezana sa potčinjavanjem, a ne moći, a priznavanje viktimizacije znači priznavanje nedostatka muškosti.

U intervjuima koje je vodila sa muškarcima koji su bili žrtve nasilja, profesorka Taton navodi da oni nisu imali problema da im se poveruje, ali su doživljavali kao da policija misli da su oni u manjem riziku od povrede jer je počinilac nasilja bila žena. Mnoge žene žrtve su, međutim, i dalje smatrale da se na reč muškog počinioca verovalo više nego na njihovu i da policija ne misli da je toliko ugrožena, koliko one same.

Zlostavljanje intimnog partnera je mnogo više od fizičkih nasilja (iako postoji mnogo načina da se povredi neko veći i jači od vas). I muškarci i žene su sposobni za zlostavljanje partnera. Većina žrtava su žene jer postojeći društveni sistemi – kao što je tradicionalna porodična struktura, koja ograničava žene na dom – stavljaju muškarce u dominantan položaj.

Iako priznajemo da su i muškarci često žrtve nasilja, moramo se čuvati sklonosti da verujemo da je reč muškarca najpouzdaniji.

Takođe je uobičajeno da počinioci, bez obzira na pol, igraju ulogu obespravljenog i osuđuju partnera. Neki koriste ugled koji imaju u javnosti, a koji je u potpunoj suprotnosti sa njihovim privatnim licem, i koriste svoj sofisticirani šarm da pridobiju posmatrače na svoju stranu i diskredituju žrtvu.

Prepoznajte emocionalno i psihičko zlostavljanje

Emocionalno i psihičko zlostavljanje je često pogrešno shvaćeno, ponekad čak i od strane policije. U intervjuima, službenici su često sugerisali da su zloupotreba supstanci ili loše mentalno zdravlje razlog zašto neko postaje žrtva, umesto da priznaju da su ovi problemi često rezultat zloupotrebe.

Demontaža mentalnih kapaciteta žrtve je osnovna strategija zlostavljanja. Žrtve obično opisuju svoj postepeni pad u rastrojstvo pod uticajem manipulativnog počinioca.

„Gaslajting" je oruđe manipulacije koje se koristi za erodiranje i poricanje osećaja realnosti žrtve. Termin „gaslajting“ nastao je zahvaljujući istoimenom filmu iz 1944, u kom Ingrid Bergman i Čarls Bojer glume ženu i muža. Žena se, inače osetljiva i posvećena mužu, bori da sačuva zdrav razum i svoj identitet u braku u kom je muž ubeđuje da je bolesna i manipuliše njom do te mere da ona misli da je poludela.

Uprkos ovim efektima na mentalno zdravlje i stereotipima o žrtvama nasilja u porodici, ljudi koji doživljavaju zlostavljanje su obično otporni i snalažljivi kao ličnosti. Žrtve sebe često opisuju kao jake i nezavisne. „Nikada nisam mislio da bi neko poput mene mogao da bude žrtva porodičnog zlostavljanja“, poznat je refren.

Često će se odupreti svom nasilniku, ponekad i fizičkom odmazdom, ali ovo ne treba mešati sa počiniocem.

Ako žrtva zvuči nesigurno i obuzeta sama sobom kada prepričava svoja iskustva, to je verovatno zato što i jeste – njihova stvarnost i iskustva su poricani. Ako su reagovali brzopleto ili čak nasilno, to je zato što je njihova otpornost testirana do tačke pucanja. A ako se čini da imaju problema sa mentalnim zdravljem, razmislite zašto bi to moglo biti. Moguće je da su više puta i žestoko emocionalno i psihički napadnuti.