Umetnost na ivici žileta, od lepote do nastranosti

Ljudski um je misteriozan – strast za ubiranje ljudske kože s leševa sigurno spada u kategoriju teško shvatljivog i odbojnog, te potpiruje sumnju u staru latinsku izreku „o ukusima se ne raspravlja“. Jer o racionalnosti i smislu nekih od njih ipak treba prodiskutovati.

Vodeći japanski patolog svog vremena, Masaići Fukuši (1878–1956), gajio je upitno zanimanje za dranje kože s leševa, koje je s vremenom prevazišlo domen profesionalnog i zašlo u oblast onoga što bi se moglo smatrati opsesivnim.

Kolekcija od 105 istetoviranih ljudskih koža, od kojih su mnoge uzete s celog tela, zaveštana Muzeju uzoraka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tokiju, njegova je neobična i kontoroverzna kreacija, koja i danas traje i svojom neobičnošću i morbidnošću povremeno zagolica radoznalost domaće i strane javnosti.

Deo njenog legendarnog statusa verovatno potiče i otud što nije direktno dostupna široj publici, već samo onim istraživačima kojima kuratori izdaju dozvolu za posetu.

Fukušijevi motivi, međutim, nisu bili nastrani kako bi se moglo pomisliti kada se uzme u obzir da je formiranje pomenute kolekcije podrazumevalo da ljudski subjekti nakon smrti budu tretirani poput ulovljene zveri, te da je sam postupak odvajanja ljudske kože i njenog čišćenja od ostataka mesa i nerava izrazito degutantan.

Naprotiv, njega su na taj nesvakidašnji rad podstakli divljenje i saosećanje za ljudsko stvaralaštvo i trud – likovno bogatstvo, i u koloritu i motivima, fascinatni detalji i složenost tradicionalnih japanskih tetovaža, koje često pokrivaju čitavo telo i predstavljaju prava umetnička dela čije stvaranje zahteva puno meseci pa i godina napornog rada i trpljenja bola.

Da takve vrsne kreacije telesnog slikarstva nestanu po smrti njihovih nosilaca je žalosno, smatrao je Fukuši, zbog čega se posvetio borbi za njihovo beleženje i očuvanje.

Umetnost kao predmet proučavanja patologa

Patolog Masaići Fukuši u mladosti se kao lekar bavio dermatologijom, odnosno, konkretno, problemima kao što su kako ukloniti mrlje i izrasline s kože. Tetovaže su ga najpre privukle čisto naučno, u kontekstu proučavanja mladeža i kožnog pigmenta, a potom i zbog toga što je primetio da promene na koži koje izaziva sifilis mogu da prestanu da se javljaju nakon tetoviranja određenim bojama.

U Japanu, međutim, tetovaže se, uprkos svojoj lepoti i složenosti, tradicionalno doživljavaju kao obeležje pripadnosti svetu kriminala.

U češći kontakt sa ljudima iz podzemlja, gangsterima i prostitutkama, čija su tela bila gusto oslikana biljem, životinjama i mitološkim stvorenjima poput legendarnih heroja, čudovišta, ljudi i bogova, došao je nakon što se zaposlio u Memorijalnoj bolnici Micuj u Tokiju, koja je imala puno pacijenata iz nižih slojeva društva budući da je delimično delovala neprofitno, kao dobročinstvo za siromašne i društveno odbačene.

Uzorke tetoviranih ljudskih koža počeo je da prikuplja 1926, a već naredne godine počeo je i rad na upoznavanju i promociji japanskog stila tetoviranja u inostranstvu, držeći predavanja o bojama, tehnikama, istoriji i značenju tetovaža u svojoj zemlji.

U tu svrhu je posetio Sjedinjene Države, gde je, interesantno, i može se reći tragično, u doba prohibicije i Al Kaponea, u Čikagu 1928. jedan od kamiona koji je prenosio uzorke iz njegove jedinstvene kolekcije bio ukraden. Teret nikada nije bio pronađen uprkos tome što je bila ponuđena i relativno izdašna nagrada.

Tipični vredni i temeljni Japanac, Fukuši je snimio preko 3.000 (crno-belih) fotografija i nacrtao preko 2.000 skica raznih tetovaža, te beležio i informacije o ljudima čija su tela one krasile.

Nažalost, ogromni deo tog dragocenog dokumentarnog materijala koji je on prikupio u prvoj polovini prošlog veka izgoreo je prilikom katastrofalnog razaranja Tokija zapaljivim bombama u martu 1945, kada je poginulo, veruje se, više od 100.000 ljudi. Njegova kolekcija koža, međutim, srećom je bila sačuvana, i o njoj je ubrzo, po okončanju rata, u dva navrata pisao tada najpoznatiji američki časopis Lajf, zahvaljujući čemu je postala poznata i van Japana.

Više od nauke

Metode za očuvanje kože preminulih Fukuši je razvio nakon što je prešao na Medicinski univerzitet Nipon, gde je imao i svoju laboratoriju. Konkretno, on je kože preminulih tretirao hemikalijama, poput glicerina i formalina, i izlagao ih razvijene u staklenim vitrinama.

Da je njegov interes postepeno prerastao naučno zanimanje i prostu naklonost za jednu formu umetnosti svedoče činjenice da je, kako bi proširio svoju kolekciju, vremenom počeo da nudi novčanu naknadu ne bi li tetovirane odobrovoljio da mu zaveštaju svoju kožu, i čak finansijski pomagao onima koji su želeli da celo telo obaviju tetovažama, ali za to nisu imali dovoljno novca.

Štaviše, on je oformio udruženje posvećeno gajenju te u Japanu umetnosti podzemlja, organizovao okupljanje tetoviranih osoba i posećivao ih u javnim kupatilima, koja su i danas omiljena mesta opuštanja u Japanu, ali su sve do pedesetih godina prošlog veka funkcionisala kao prava komunalna središta u kojima su se susedi i kolege rado družili.

Kuriozitet je da je zbog svog dubokog interesovanja i poznavanja tetovaža, te pomoći koju je pružao da se dovrše likovni radovi na koži, doktor Fukuši stekao poverenje žestokih momaka, koji su počeli svojevoljno da mu zaveštavaju svoje tkivo, kao i poštovanje „majstora rezbara“, kako u Japanu bukvalno zovu osobe koje se bave tetoviranjem, koji su mu ukazali priliku i čast da bude sudija umetničkog kvaliteta tetovaža tokom nadmetanja između njihovih kreatora.

Prikupljanje koža u svrhu očuvanja umetnosti relikt prošlosti?

Posle njegove smrti 1956, staranje o kolekciji prešlo je u ruke njegovog sina Kacunarija, koji je pošao očevim stopama i postao patolog i, u manjoj meri, kolekcionar tetoviranih koža, te objavio nekoliko knjiga o japanskoj umetnosti tetoviranja sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Mada se ideja o struganju i konzerviranju ljudske kože čini šokantnom, danas mnogo medicinskih institucija i naučnih muzeja širom sveta poseduje uzorke, pa i kolekcije ljudske kože.

Ne tako davno, u prvoj deceniji ovog veka, svet je, pod izgovorom edukacije o ljudskom telu, obišla izložba nemačkog anatoma Gintera fon Hagensa, koja se sastojala od skulptura izvajanih od kadavera, odnosno, od mesa i kostiju leševa obrađenih acetonom, silikonskom gumom i poliesterom, s kojih je bila uklonjena koža.

Takođe, Fukušijevu pasiju treba staviti i u istorijski kontekst. O stepenu razvoja nauke i etike vezane za naučno istraživanje u njegovo vreme govore, na primer, činjenice da su tokom njegove mladosti afrički crnci u zapadnim zemljama još bili tretirani kao forma života između čovekolikih majmuna i homosapijensa i, kao takvi, izlagani u zoološkim vrtovima, dok su surovi medicinski eksperimenti rutinski vršeni na živim ljudima – praksa koja je vrhunac dostigla tokom Drugog svetskog rata.

Neporecivo je, međutim, da se, ako je u pitanju očuvanje umetničkih ostvarenja na koži, danas čine sasvim dovoljnim savremeni foto-aparati s objektivima visoke rezolucije. U tom smislu Fukušijeva kolekcija u Muzeju uzoraka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tokiju, o čijem daljem proširivanju se, interesantno, i danas ponekad govori među obožavaocima tetoviranja, jeste relikt prošlosti i anahronizam.

Kada danas pojedine osobe „obučene“ u „odelo“ od tetovaža od glave do pete razmatraju mogućnost da zaveštaju svoju kožu tom muzeju, njih na tu pomisao verovatno navodi želja za (bar delimičnom) besmrtnošću.