Orao krstaš na grbu Srbije, ali sve manje u prirodi

Par je u poslednje dve godine izrodio tri mladunčenta – pre dve godine rodili su se Duško i Lilika, a prošle godine na svet je došla i Nada, koja je ime dobila u nadi da će orao krstaš ipak preživeti u Srbiji.

Poslednji preostali par te ptice u Srpskom Krsturu čuvaju članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije u okviru međunarodnog projekta „Panon igl lajf“, koji naša zemlja sprovodi u saradnji sa Češkom, Slovačkom, Austrijom i Mađarskom.

Prema rečima Milice Mišković, predstavnice društva, reč je o projektu koji je započet pre tri godine uz finansijska sredstva Evropske unije, a u cilju zaštite ove globalno ugrožene vrste.

Orao krstaš je evroazijska vrsta, a danas je, objašnjava Miškovićeva, mnogo više ima u mongolskim i kazahstanskim stepama, dok je u Evropi, za razliku od ranijih vremena, njen broj drastično manji.

Razlog zbog koga je orao krstaš postao još jedna u nizu ugroženih vrsta je isti kao i kod drugih životinja – ljudi, jer, kako kaže Miškovićeva, sva prirodna staništa ljudi su uništili i iskoristili za poljoprivredu, naselja ili industriju.

„Staništa poput ovog u blizini Srpskog Krsutra više nema. Kada pogledate u Vojvodini svuda su naselja, a orlu krstašu je potrebno izolovano stanište, jer su ove ptice osetljive na ljude, a osetljive su s razlogom, naučili su da su ljudi nešto što njih proganja, uznemirava i lovi“, ispričala je Milica Mišković.

Ekipa Tanjuga dobila je ekskluzivno pravo da sa svega 500 metara od gnezda snimi ove ptice.

Inače, nije dozvoljeno da se gnezdu priđe na bliže od kilometar, pošto krstaš, kako objašnjavaju u društvu, ima odličnu percepciju i može da oseti prisustvo čoveka sa velike daljine.

Orao krstaš je nekada bio trofejna ptica za mnoge lovce, lepa i velika, sa rasponom krila od dva metra, a opet, pristupačna, jer ne živi u planinama, već u stepama, što je, takođe, umanjilo njihovu populaciju.

„Osim nedostatka staništa, razlozi zbog kojih ova ptica nestaje su i nedostatak visokih i starih stabala, koja oni obično biraju za svoje gnezdo, a najveći problem za njih, je trovanje“, istakla je Miškovićeva.

„Trovanje je začarani krug. Sa jedne strane ima ljudi koji namerno bacaju zatrovane mamce za pse, šakale ili lisice, a ironija je što ptica leti i ona će pre da vidi mamac nego životinja sa zemlje. Druga opasnost po ovu vrstu ptica su poljoprivrednici koji i dalje koriste pesticide koji su zabranjeni u Srbiji, poput furadana, koji je usmrtio veliki broj životinja“, kaže Miškovićeva.

„Ako bi se jednoj od ove dve ptice nešto desilo mi više ne bismo imali tu vrstu ptica u Srbiji, a stoji nam na grbu i dičimo se time. To je stvarno jedna velika ironija“, istakla je Milica.

A kako je orao krstaš završio na srpskom grbu i da li je baš ta ptica bila inspiracija?

Miškovićeva navodi da je od pojedinih ljudi o tome čula dve vrste predanja, a jedna od njih kaže da je to ptica koja je najviše viđana na ovim prostorima i koja se gnezdila na hrastu - drvetu koje naš narod smatra svetim.

„Mi smo hrast doživljavali kao svetinju. Posebno te stogodišnje hrastove koje smo obeležavili krstom. Krstaš voli takvo drvo i zato je i dobio taj narodni naziv, jer su ljudi viđali velikog orla na svetom drvetu. Nekako nam je logično da je ptica, koja je imala takvu simboliku u narodu, bila inspiracija za grb“, ispričala je Miškovićeva.

Druga priča, kazuje da mi nismo jedini na čijem je grbu orao krstaš i da smo ga najverovatnije preuzeli od drugih, jer su i rimski imperatori, austrijski carevi, Napoleon Bonaparta, pa čak i Nemci za vreme Drugog svetskog rata prepoznali tu pticu kao simbol i koristili je na svojim zastavama ili pečatima.

Heraldičar Nemanja Štiplija smatra da se na našem grbu ne nalazi orao krstaš i da orao sa grba nema nikakve veze sa bilo kojom pticom iz prirode, već da je reč o heraldičkom srebrnom dvoglavom orlu.

Bez obzira da li je ili nije krstaš na srpskom grbu, činjenica je da ta vrsta u našoj zemlji izumire i potrebna joj je pomoć da bi opstala, a kako kaže Mišković, izgledi za to su mali.

„Mi smo optimistični, jer nam dobre vesti stižu iz Mađarske. Oni su 1995. spali na 30 parova krstaškog orla i od tada su puno uložili u projekte, tako da danas imaju oko 150 parova. Pošto se kod njih krstaš oporavlja, moguće je da se neke jedinke spuste ovde i da sa našim mladim pticama oforme par“, istakla je Miškovićeva.

Za tako nešto potrebno im je dobro stanište, mirno i izolovano od ljudi, ali i stari, visoki hrastovi, kakvih, takođe, u Vojvodini više nema, jer je i to, za nas sveto drvo, snašla ista sudbina kao i orla krstaša.