Svemirski turizam – igralište za dokone bogataše

Kako navodi Branko Simonović, potrebno je pre svega razgraničiti šta je kosmički turizam, s obzirom na to da se različiti projekti reklamiraju kao takvi, a zapravo se ne mogu tako nazvati.

„Dobar primer tome može biti jedna relativno nedavna vest koja se i ranije pojavljivala i koja će se verovatno i u bliskoj budućnosti ponovo skrenuti pažnju na sebe, već oko 2025. A to je, možda bismo bolje rekli, neka vrsta stratosferskog turizma s obzirom na to da se ima u vidu korišćenje balona za postizanje velikih visina“, ističe Simonović.

U ovom slučaju, zbog prirode atmosfere, baloni mogu da postignu najviše oko 30 kilometara visine, što je daleko ispod onoga što se smatra granicom kosmičkog prostora koja se nalazi okvirno na nekih 100 kilometara od tla.

„Tako da ono što je najavljeno kao veliki kosmički turizam, zapravo to nije. Jedna šestočlana posada će šest časova samo provesti na jednom veoma skupom ručku od pola miliona dolara, koliko otprilike košta to iskustvo“, dodaje gost Jutarnjeg programa.

Za razliku od toga, ono što bi bio pravi kosmički turizam, takođe se može podeliti na dve kategorije. Jeno bi bili suborbitalni letovi, odnoso letovi do granice kosmičkog prostora gde bi desetak minuta delimično osetili bestežinsko stanje, jer zemljina gravitacija na toj visini još uvek postoji.

„Ono što mi doživljavamo kao lebdeće stanje, posledica je samog kretanja, odnosno, tako reći, padanja tela. U tim okolnostima mi smo onda u bestežinskom stanju, ali ne znači da nema gravitacije“, objašnjava Simonović.

Ono što bi u pravom smislu reči bio kosmički turizam, to je makar jedan orbitalni let, što je veliki izazov.

„Kao jedan ekstremni primer, najavljeno je za sledeću godinu, ako se ne varam, jedan japanski milijarder sa takođe šestočlanom posadom ljudi koje će on izabrati, u saradnji sa Elonom Muskom i njegovim 'Spejs Iksom', krenuće na jedan put oko meseca. To je jedan zaista ekstremni vid udaljavanja od Zemlje“, ističe Simonović.

U svakom slučaju, napominje gost Jutarnjeg programa, već je na polju ove privredne grane, zvane kosmički turizam definisana cena.

Ko može da se vine u svemir

U početku kosmičke ere veoma se vodilo računa o zdravstvenom stanju i fizičkim sposobnostima astronauta i samo najisposobniji koji su prelazili strogu trijažu su bili u mogućnosti da idu u kosmos. Danas, pre svega u ovom kosmičkom turizmu, pošto su u pitanju samo pasivni putnici, ovaj uslov nije neophodan.

„Primer za to su i godine. Tako da je najstariji kosmonaut imao 80 godina, a kosmonautkinja 76 godina. Oni su bili u suborbitalnom letu sa 'Blu orindžom'. Dakle, samo su, što kaže, skoknuli i vratili se“, napominje Simonović.

Zanimljiv je takođe primer Eda Dvajta, prvog Afroamerikanca astronauta, koji je bio u ekipi koja se pripremala za prvi Nasin let, ali pošto tada nije prošao, tek sada je bio u mogućnosti makar da dotakne nebo. Takođe, slavni astronaut Džon Glen je 1998. godine u 77. godini postao rekorder kao najstarija osoba koja je letela u svemir.

Komercijalni letovi u kosmos: Perspektive i izazovi

Ukoliko se zanemari avanturizam bogatih, može se slobodno zaključiti da od ovih letova na 100, 120 kilometara od površine Zemlje čovečanstvo nema nikakve koristi, smatra Branko Simonović.

„Oni koji imaju mogućnost da plate tu vrstu uživanja, dobijaju jedno, svakako, nesvakidašnje i izuzetno retko iskustvo. I to je svakako i jedan od razloga zbog koga ovi ljudi kojima ne manjka novac se odlučuju na takvu vrstu avantura.“

Međutim, svemirske agencije su u bliskoj saradnji sa preduzetnicima koji razvijaju ove projekte i one im postavljaju uslove koje moraju da ispune. Pošto se u to ulaže ogroman novac, tako da je je privatni sektor i te kako uključen u razvoj kosmonautike.

Ako se govori o štetnom uticaju ovih letova na životnu sredinu, oni će doprinositi zagađenju, ali mnogo manje nego uobičajeni zagađivači, navodi Branko Simonović na kraju gostovanja u Jutarnjem programu.