Kako tehnologija uništava naša čula – miris je neophodan za komunikaciju

„Čekaj malo, čekaj malo. Još ništa niste čuli.“ Tim rečima otvorena je era zvučnog dijaloga u igranom filmu, čuvenom Džez pevaču (The Jazz Singer) koji je u bioskope stigao 6. oktobra 1927. godine.

Bio je to jedan od prvih puta da su masovni mediji preneli zajedno prizor i zvuk scene, a publika je bila oduševljena.

Od tada je bilo više poboljšanja: crno-bela slika je dobila boje, brzina kadrova i rezolucije su se povećale i kvalitet zvuka se poboljšao, ali mediji koje konzumiramo i dalje u velikoj meri, ako ne i isključivo, šalju signale našim očima i ušima.

Imajući u vidu da je prosečna osoba pred ekranom skoro sedam sati dnevno, a veći deo tog vremena provodimo u zatvorenom prostoru, naše preveliko oslanjanje na vid i zvuk dodatno se pojačalo. Budući da su ljudi bića sa pet (ili možda mnogo više) čula, da li zanemarujemo naše druge sposobnosti i kako to utiče na nas? Mnogi psiholozi kategorišu naša glavna čula kao racionalna ili emocionalna, i postoje dokazi koji to potkrepljuju.

„Miris (i ukus) su direktno povezani sa oblastima emocionalne obrade u mozgu dok se racionalna čula poput sluha i vida obrađuju u korteksu“, navodi Čarls Spens, profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu Oksford.

U stvari, kako kaže Spens, više od polovine neokorteksa – što je više od polovine zapremine mozga – upregnuto je obradom onoga što vidimo.

Ne može se poreći da smo veoma vizuelna bića i da su zbog toga naši mediji prvenstveno audio-vizuelni.

„Mislim da je to uglavnom vođeno činjenicom da se mnoge informacije koje danas smatramo važnim mogu preneti vizuelnim ili audio sredstvima. Ali to što nešto smatramo važnim ne znači nužno da nam je zaista i potrebno“, kaže Mejke Šeler, docentkinja na odseku za psihologiju na Univerzitetu u Daramu, u Engleskoj.

Ako pitate ljude bez kog čula ne bi mogli da žive, većina će reći vid, ali dokazi sugerišu da bi nam naše čulo mirisa zaista nedostajalo.

„Postoji mnogo veća stopa samoubistava i samoubilačkih ideja među ljudima sa anosmijom, jer je to osećaj koji je tako snažno povezan sa našim emocijama“, ističe profesorka Šeler.

Dakle, nameće se pitanje da li zanemarivanje nekih čula u korist drugih utiče na naše emocionalne živote? Naše emocionalno zdravlje povezano je sa našim društvenim zdravljem, tako da je odgovor gotovo sigurno Da.

„Miris je zaista važan deo društvene komunikacije i to je nešto što nije implementirano ni u jednoj tehnologiji koju danas koristimo“, kaže dr Šeler.

Na primer, pokazalo se da smo skloni da nesvesno njušimo dlanove nakon rukovanja sa nekim. „Te informacije vam daju nagoveštaje o različitim stvarima – od njihovog zdravlja, do godina, čak i njihove ličnosti. Dosta toga se gubi ako komuniciramo samo digitalno“, upozorava profesor Spens.

Dodir je na sličan način važan za naše emocionalne živote, i to na načine koje ne može zadovoljiti haptika (kinestetička, taktilna komunikacija) usredsređena na prste naših digitalnih uređaja. Pokazalo se da C-taktilni aferenti, vrste nervnih receptora kojih ima u izobilju na koži naših ruku gde su dlačice (ali ne i na jagodicama prstiju), stvaraju pozitivne emocije kada su stimulisani. „Ovi receptori vole sporo, toplo, taktilno milovanje“, tvrdi dr Spens.

Hladan, elegantan ekran osetljiv na dodir pametnog telefona jednostavno ne može da zameni meku, toplu kožu drugog čoveka koja ima neprimetan miris. Za odrasle ovo može značiti manje zadovoljavajući društveni život, ali za generaciju dece koja se sve više socijalizuju kroz tehnologiju, posledice bi mogle biti ozbiljne.

Docentkinja Šeler kaže da deca uče da tumače svoja čula u odnosu jedno na drugo. Možda bismo naučili da povežemo neki suptilan miris sa zvukom osobe koja viče ili se smeje i da koristimo ove signale za kretanje kroz društvene situacije u budućnosti.

„Ona deca koja odrastaju sa manje ovakvih informacija manje treniraju kategorizaciju kako određene stvari mirišu ili šta određeni dodir može značiti. Ako odjednom izuzmemo iz jednačine nešto što je evoluiralo milionima godina, to neće biti samo uklanjanje jednog čula, već će uticati na to kako funkcionišu sva ostala čula“, objašnjava dr Šeler.

Marijana Obrist, profesorka multisenzornih interfejsa na Univerzitetskom koledžu u Londonu, navodi da je način na koji doživljavamo svakodnevni život rezultat angažovanja svih naših čula – sve je multisenzorno. Na primer, lako je zamisliti da se iskustvo jela prvenstveno odnosi na ukus, ali oblik i boja naše hrane, miris i cvrčanje, temperatura, tekstura i težina privlače naš vid, miris, sluh i dodir.

„Sva ta čula su već počela da se igraju pre nego što ste počeli da jedete“, kaže Obrist. A tu je i osećaj u ustima: fizički osećaj ljutine ili kiselosti i naravno ukus.

Uklanjanje samo jednog od tih čula može uticati na celo iskustvo. Na primer, kada ljudi jedu sladoled u mraku, manje je verovatno da će uživati u njemu ili čak biti sigurni kakvog je ukusa.

„Kad god imamo multisenzornu stimulaciju, dobijamo mnogo bolju i bogatiju reprezentaciju okoline oko nas“, naglasila je dr Šeler.

Šta čovek radi da imao multisenzorniju tehnologiju?

Profesorka Obrist je ranije bila na čelu „Sens Iksa“ (SenseX), projekta koji finansira EU i čiji je cilj da pomogne dizajnerima da osmisle nove načine integracije dodira, mirisa i ukusa u svoje proizvode.

Stručni tim ispitivao je prskanje mirisa ispod nosa ispitanika kako bi se pojačali ključni momenti filma Kristofera Nolana Međuzvezdani, kao i upotrebu ultrazvučnih talasa za simulaciju dodira.

Teško je zamisliti da ćemo uskoro gledati Roberta Duvala u ulozi potpukovnika Kilgora u Kopolinom filmu Apokalipsa danas dok iz laptopa dopire „miris napalma u rano jutro“, ali interfejs za miris i ukus uveliko se nazire na horizontu.

Istraživači već koriste veštačku inteligenciju pri pokušajima da pronađu osnovne mirise iz kojih se, kombinovanjem, može dobiti bilo koji miris, a profesorka Obrist je glavni naučni saradnik "OWidgets", kompanije koja proizvodi digitalno kontrolisane sisteme za isporuku mirisa za primenu u istraživanjima, zdravstvu i dubljeg doživljaja realnosti.

Postoje i kompanije kao što je „Dekta robotiks“ u Kini koje unose taktilnost u virtuelnu stvarnost pomoću rukavice Deksmo (Dexmo).

„Deksmo može istovremeno da pruži povratnu taktilnu informaciju i izazove reakciju što znači da kada pomerate prste po virtuelnoj cigli, možete osetiti teksturu njene površine. Kada zgrabite i pomerite ciglu sa jedne tačke na drugu, možete osetiti i oblik“, kaže izvršni direktor „Dekte“ Aler Gu.

Mediji koji aktiviraju sva čula sigurno bi obogatili naše svakodnevne interakcije sa tehnologijom, ali nije teško zamisliti da se pojave podmuklije upotrebe.

Godine 1957, američki istraživač tržišta po imenu Džejms Vikari tvrdio je da je ubacio kadrove sa natpisima „Jedi kokice“ i „Pij koka-kolu“ u film. Potom je prijavio rast prodaje kokica od 57,5 odsto i koka-kole 18,1 odsto, i rođen je koncept podsvesnog oglašavanja. Za Vikarijeve tvrdnje kasnije je utvrđeno da su prevara, a efikasnost podsvesnog oglašavanja od tada do danas je predmet debate.

Opasan uticaj na donošnje odluka i kupovinu 

Da li bi tehnologija koja bi digitalno mogla da isporuči mirise i ukuse bila neka vrsta poklona beskrupuloznim oglašivačima? „Naša tela imaju veoma jak emocionalni odgovor na te osećaje. Oni mogu biti izuzetno moćni. To ima veliki potencijal da utiče na naše odluke jer smo mi veoma emotivni donosioci odluka“, podseća dr Šeler.

Istraživanja su pokazala da izlaganje određenim ukusima i mirisima može uticati na našu procenu izgleda i ličnosti drugih ljudi, pa čak i da promeni naše ponašanje. Degustacija gorke hrane, na primer, može da nas učini manje prijateljskim, a prijava za patent iz 2005. godine sugeriše da će miris ružičastog grejpfruta učiniti da muškarac smatra da je žena mlađa nego što zaista jeste.

Tim koji predvodi profesorka Obrist otkrio je da nas naskiseli ukusi mogu učiniti spremnijim da učestvujemo u rizičnom ponašanju.

„Možda obavljate neku transakciju ili kupovinu onlajn i pijete svoje piće od limuna, a to bi moglo indirektno uticati na vaše odluke“, upozorava profesorka i dodaje da nije teško zamisliti kako aplikacija za e-trgovinu ili kockanje može da koristi uređaje koji mogu korisniku dopremiti ukuse i mirise.

U izvesnoj meri, ovakve stvari se već dešavaju. Poznato je da kompanije koriste prijatne mirise u svojim prodavnicama, a američki lanac „Sinabon“ (Cinnabon) namerno postavlja rerne blizu ulaza u radnje, a ponekad i tepsije posute šećerom i cimetom, kako bi privukao prolaznike.

A šta ako odemo korak dalje? Od skoro 63 miliona ljudi koji su glasali za Donalda Trampa 2016. godine, velika većina je doživela predsedničkog kandidata samo kroz svoja dva čula. Ili ako bi mediji koristili naše uređaje da isporuče suptilnu aromu kiselog mleka dok emituju govor jednog političkog kandidata, a miris sveže pečenih biskvita za drugog?

Studija iz 1940. godine pokazala je da se ljudi drastično drugačije poistovećuju sa političkim parolama kao što su „Dole rat i fašizam!“, „Radnici sveta se ujedinjuju!“ i „Amerika za Amerikance!“ u zavisnosti od toga da li su bili podvrgnuti mirisu truleži ili su dobili besplatan ručak.

Ako bi nam bilo omogućeno da osetimo zagađenje vazduha u Delhiju, šumske požare u Kaliforniji ili osetimo miris dima i kanalizacije u Gazi, da li bi nas naša čula u njihovo dejstvo na emocije podstakli da delujemo ili da zakopamo glavu dublje u pesak?

Teško je zamisliti publiku voljnu da bude izložena takvom senzornom napadu, ali naša čula su evoluirala da bi nam pomogla da se krećemo i odgovorimo na zahteve sveta u kome živimo, i sa te tačke gledišta, korišćenje samo dva čula ne može biti idealno.

„Što više informacija imamo, to smo sposobniji da zaista delujemo u svom okruženju“, poručuje dr Šeler.

Za sada, umesto da tražimo digitalne tehnologije koje mogu da stimulišu naša zanemarena čula, profesorka Šeler predlaže da bi bilo dobro da izađemo napolje i vidimo se lično sa prijateljima, osetimo povetarac na svojoj koži, pomirišemo ruže.

Na kraju krajeva, što se tiče naših uređaja, još ništa nismo omirisali.