Alfi Baun: Priča o VI osmišljena tako da izgleda kao da ljudi nemaju šta da kažu

Predavač na Univerzitetu Rojal Halovej u Londonu, teoretičar digitalnih medija i tehnologija Alfi Baun pripada generaciji koja je odrasla uz video-igre i internet. Sve o čemu piše i predaje proživeo je. Za Internet portal RTS-a govorio o veštačkoj inteligenciji i kako ona menja društvo i pojedinca.

Počela bih, zapravo, onim što zovemo veštačka inteligencija. Zanima me da li govorimo o nekoj vrsti inteligencije kao što je ljudska, ili govorimo o ogromnom broju digitalnih alatki koje već poznajemo?

Da, mislim da je to dobro pitanje i, znate, to je nešto gde mislim da imam drugačiji osećaj u odnosu na mnoge druge jer, za mene, mnogo je priča u medijima o veštačkoj inteligenciji. Ne znam u kojoj meri je to namerno, ali mislim da u osnovi predstavlja netačnu sliku i na neki način iskrivljuje način na koji ove stvari zaista funkcionišu u svetu.

Tako da, čak i nazivajući to veštačkom inteligencijom, mi radimo nešto pogrešno, pretvaramo to u nešto gde, znate, obično mislimo o ljudskoj inteligenciji, a ovo je veštačka inteligencija.

Dakle, tražimo od ljudi da razmišljaju tako, jer to je (ali je) zaista hiperbolično nazivati to veštačkom inteligencijom.

Ali, za mene, ovo je zapravo samo programiranje računara. Ovi alati, koje god da pogledamo, bili zasnovani na slici ili poput ChatGPT-ja, zapravo nisu toliko različiti.

I obično, ako razgovarate sa ljudima vičnim računarskim naukama, oni su veoma upoznati sa ovakvim vrstama programa i alata.

I nije da oni nisu ništa novo, već su sledeća iteracija vrsta računarstva koje su se razvijale tokom poslednjih 50 godina.

Mislim da mi, kao društvo, moramo to da shvatimo. I mislim da je, možda će to zvučati malo distopijski, ali razlog zašto nas ljudi koji prave te alate pa i mediji ohrabruju da razmišljamo o toj velikoj, zastrašujućoj veštačkoj inteligenciji koja dolazi i koja će promeniti svet, zapravo je miks više stvari.

To je da bi to bilo tržišno i više prodavano, da privuče više pažnje. Ali takođe i da ljudi ne odgovaraju za vrste alata koji sami stvaraju.

Dakle, razmišljanje o tome kao o veštačkoj inteligenciji je kao da kažemo: šta mi tu možemo? To dolazi, tako računari razmišljaju. Ništa ne možemo da uradimo povodom te budućnosti. Samo moramo naučiti da se prilagodimo

Mislim da je to zaista pogrešan način razmišljanja. Potreban nam je mnogo etičkiji, moralniji pristup, da razmišljamo o tome koje vrste računarskih programa želimo da izgradimo. Koji su to programi koji bi pomogli društvu, koji bi nas odveli ka boljoj budućnosti?

Zato mislim da je ova priča o veštačkoj inteligenciji dizajnirana da izgleda kao da ljudi nemaju mnogo toga da kažu o budućnosti tehnologije, a mislim da imaju.

Pomenuli ste strah, i ljudi često govore o nekoj vrsti opasnosti koju veštačka inteligencija može proizvesti. Ali zapravo govorimo li o tome, kao što smo nekada govorili mlađima o internetu, da je to veoma dobra stvar ako znate kako da ga koristite i šta tražite?

Da, mislim da je još nešto što ste pomenuli tu pitanje poslova. Dakle, pomenuli ste strah od veštačke inteligencije, i jedna od stvari koje čujemo jeste da će nam uzeti poslove.

I zanimljivo je, jer su neki ljudi na početku govorili, jedan od klasičnih primera bile su stvari poput samovozećih kamiona i automobila, i možda zamena ljudi u fabrikama mašinama.

Ali sa najnovijim razvojem veštačke inteligencije zapravo se čini da je više novinara ili pisaca poput nas kojima će veštačka inteligencija oduzeti poslove, ne radničkoj klasa, već obrazovanijoj klasi, što je zaista interesantno. Ali, opet, mislim da se sve ovo svodi na istu stvar.

To odgovara onome da mi danas živimo u drugačijem svetu. Naravno, možda nešto manje u ovoj zemlji, ali mi već duže vreme živimo u kapitalizmu.

Ali postoji nova forma kapitalizma, u ovoj generaciji pretpostavljam, trenutna forma kapitalizma uključuje vrlo mali broj ljudi, posebno u tehnologiji, koji imaju ogromnu moć.

Dakle, imamo situaciju gde ljudi poput Ilona Maska, Džefa Bezosa ili Marka Zakerberga, verovatno imaju više moći od naših političara, naših izabranih zvaničnika, i tako dalje.

A to je delimično zato što poseduju ove alate. Dakle, da, mislim da ljudi mogu iskoristiti ove alatke. Nije nužno da izgubimo poslove, ako naučimo kako da ih koristimo.

Može postojati prilika, kao što ste rekli, sa internetom je bila. Ljudi možda mogu raditi zanimljive, kreativne stvari sa programima poput ChatGPT-ja.

Ali ukupno gledano, veći problem će biti taj da će biti manje poslova, a više profita koji ide ovoj vrlo maloj grupi ljudi koji su suštinski vlasnici ovih alata.

Dakle, zapravo bi trebalo da se više bojimo onih koji kontrolišu te vrste alata?

Tačno. To je upravo ono što ja mislim. Na primer, to je i razlog zašto su često roboti koji se prave antropomorfni. Pravimo ih da liče na ljude.

Nazivajući to veštačkom inteligencijom, razmišljamo o tome kao o ljudima. Ponekad ih čak prave sa ljudskim licem.

Postojala je čuvena Sofija, koju je američka kompanija napravila u Hongkongu, i imala je vrlo empatično lice.

To takođe vidimo kod uređaja kao što je Siri, ili robota koji imaju ljudske karakteristike.

I mislim da je sve to dizajnirano da odvrati pažnju od činjenice da je, zapravo, važno to ko poseduje ove alatke i za šta se one koriste.

Po mom mišljenju, potpuna je zabluda, da ove stvari mogu pobeći od svojih vlasnika, zar ne?

One rade tačno ono za šta su ih njihovi vlasnici napravili da rade, i mislim da je to važno.

Živeli ste i radili u Hongkongu neko vreme, i zapravo pišete o svom iskustvu tamo i onome što ste godinama viđali da se dešava u Kini. Pomenuli ste i digitalni grad koji je napravio vlasnik Alibabe. Zanima me zapravo to što postoji ogromna razlika između onoga koliko Kina ulaže u patente, u digitalnu tehnologiju i veštačku inteligenciju, u poređenju sa tim koliko SAD ulaže. A kada govorimo o Evropi, jaz je još veći. Da li ćemo mi postati samo potrošači ako se sve proizvodi u Kini, a sada im više zapravo nisu potrebne ni naše, recimo, ideje?

Da. Mislim da je to dobro pitanje, i zapravo se vraća na ono što ste rekli o tome da li ljudi mogu naučiti da koriste ove alatke i koristiti ih u svoju korist.

Mislim da unutar određenih parametara i možete. Ali da biste imali pravu moć, morate imati pravo vlasništvo, pristup i kontrolu nad samim platformama.

Mislim da je jedna od stvari koje smatram zanimljivim fraza "kapitalizam platformi". I šta to znači, zapravo. Ljudi pokušavaju različite stvari da opišu šta je drugačije u kapitalizmu danas u poređenju sa, recimo, onim pre 20 godina. I jedna od fraza koja se ponekad koristi je ova fraza "kapitalizam platformi". I pretpostavljam da to znači da vodimo toliko života na platformama, poput Fejsbuka ili nečega sličnog, poput Ubera ili Er bi-en-bija (Airbnb).

Ako razmišljate o kompaniji poput Er bi-en-bija, toliko pojedinaca zarađuje za život preko te platforme. I ovo je nova struktura kako veliki delovi našeg društva funkcionišu.

I tako da, apsolutno, gledao sam kako ovo funkcioniše u Kini i upoređivao sa SAD i stvarima poput toga, primetio mnoge zanimljive stvari. Ali mislim da je to globalna stvar. I ako radite na platformi, ograničeni ste.

Dakle, svakako mogu videti situaciju u kojoj, na primer, evropske zemlje mogu koristiti platforme i možda bi određeni pojedinci mogli imati koristi ili određene kompanije mogle imati koristi.

Ali same platforme su u vlasništvu sve manjeg broja ljudi. I zaista je vrlo moguće da ćemo u budućnosti imati da možda Kina i kineske kompanije poseduju sve platforme i da ćemo morati da radimo unutar njih.

Ali mi ih ne samo koristimo već i proizvodimo sadržaj za njih?

Tačno, sve kompanije, ne mogu se tačno setiti brojeva, ali broj pojedinaca koji zarađuju sav svoj novac preko Jutjuba je zaista veliki. Ali platforma je samo platforma. Dakle u osnovi ćemo raditi besplatno, ne nužno besplatno, ali to je koncept besplatnog rada, gde zaradite neki novac ali sama platforma zarađuje ogroman novac.

Tako da lako mogu zamisliti situaciju gde veliki deo Evrope radi za malu količinu prihoda. Ali pravi profit ide američkoj ili kineskoj korporaciji koja poseduje samu platformu. Mislim da smo već u takvoj situaciji, što nas vraća na početak našeg razgovora.

Moj pristup je uvek bio da moramo da razmišljamo o tom svetu koji dolazi i da preuzmemo više kontrole nad njim. Ne znam, veoma je teško rešiti ovaj problem, ali definitivno moramo razmišljati o drugačijem vlasništvu, možda državnom, zajedničkom ili deljenom vlasništvu nad platformama.

Ne možemo prosto prepustiti sve i misliti radiću samo na Jutjubu, a ostatak moje karijere postaje višak vrednosti od mog rada koji prikupljaju platforme čiji su vlasnici u drugoj zemlji. To je nešto o čemu bi trebalo da razmišljamo, o alternativama, i kako se boriti protiv toga.

I tu se vraćamo na celu tu stvar oko računarskih programa. I treba da počnemo više da razmišljamo o tome šta želimo da naši računari rade, kome želimo da služe. Umesto da samo slepo ulazimo u neku budućnost.

Kako vidite male zemlje poput naše, gde mi možemo i kako da se uključimo u sve to? Jer mi smo malo tržište, i jezik nam je u najboljem slučaju regionalni, i teško da u ovom trenutku možemo biti uključeni u programe kao što su ChatGPT ili nešto slično.

Da zanimljivo je, zar ne, jer sa jedne strane manje zemlje koje imaju svoj jezik mogu pomisliti da će biti zapostavljene do određene mere kada se ovakvi razvoji događaju na globalnom nivou. Ali, s druge strane, iako ja dolazim iz Britanije koju ljudi doživljavaju kao neku moćnu državu…

Zbog engleskog jezika…

Da, ali i zbog istorije. Ali pitam se nije li to za moju zemlju otežavajuća okolnost jer se govori engleski jezik. Ali nema nikakvu zaštitu, nikakvu vrstu garancije zasnovane na jeziku, i mi se prosto nalazimo u istom košu sa, recimo, Amerikom.

Zato se pitam da li možda manje zemlje koje imaju svoj jezik imaju više mogućnosti da izgrade nešto manje, ali možda u vlasništvu države ili zajednice, što bi moglo da bude alternativa, ili da funkcioniše paralelno sa nekim od tih većih globalnih platformi koje rade na engleskom jeziku.

Tako da verujem da bi to pre mogla biti prilika, posebno za zemlje sa jakom socijalističkom prošlošću, kao što je recimo Srbija, jer mislim da su mnoge zapadnoevropske zemlje sve više slabile, dok su korporacije postajale sve jače i jače.

Dešava se to i ovde, ali pitam se, da li bi te manje zemlje zapravo mogle biti pioniri u testiranju različitih modela vlasništva i stvaranja različitih platformi koje bi možda bile malo etičnije i bolje od pukog pridruživanja velikim korporacijama iz Kine i Sjedinjenih Država.

Često pominjete etičko pitanje, ko to zapravo treba da kontroliše? Imamo veoma težak proces donošenja regulativa i zakonodavstva čak i u EU, a zapravo Kina i SAD nisu toliko zainteresovane za regulisanje.

To je zanimljivo, zar ne, jer se to odnosi na širu političku situaciju. Države se bore dok se bogatstvo prenosi na korporacije, pa često nude sve manje regulacija kako bi podstakle korporacije da dođu.

Najbolji primer za to je Irska, koja se slavi u medijima jer ima visok BDP i stvari poput toga, ali zapravo Irska dobro prolazi, na papiru, zato što su ponudili sve ove deregulacije i poreske olakšice velikim korporacijama da svoja sedišta otvore u Dablinu ili u Irskoj, i izbegnu poreze uz različite vrste deregulacije. To je dobar primer države koja se bori, nudeći korporacijama deregulisani prostor, i onda one sve više napreduju.

Dakle, to je obrnuto od onoga što mislim da bi trebalo da radimo, zar ne? Trebalo bi da imamo povećane kontrole, jer jednom kada otvorite tu konzervu deregulacije, to ne prestaje. I završite sa slabijom državom.

Biće veoma teško regulisati nešto tako ogromno, a što se svakodnevno razvija. Ono što sam želela da pitam – a to pominjete često kada pišete o video-igrama, ali ne odnosi se samo na video-igre već je povezano sa svim alatima koji mere naše potrebe, ono što pretražujemo, šta nas interesuje… – da li živimo u nekoj vrsti distopije gde je sve predvidivo? Da li se mi, čak iako toga nismo svesni, tako krećemo kroz život?

Da. Mislim, to je nešto što me zaista zainteresovalo, pretpostavljam. I da, počeo sam radeći na video-igrama, a zatim sam se zainteresovao za koncept gejmifikacije, što se odnosi na to kada sve vrste drugih aspekata života imaju neku vrstu elementa igre. Dakle, razmišljao sam o jednostavnim primerima kao što su Gugl mape ili, možda još očiglednije, platforme za upoznavanje poput Tindera, gde privlačite korisnike sa svih strana, ili aplikacije za trgovinu poput Robinhuda, gde postoje bodovi i sistemi nagrađivanja za različite stvari. I želeo sam da istražim kako naši gradovi funkcionišu. To, takođe, proizlazi iz nekih mojih istraživanja o kineskim gradovima i zapadnim gradovima, i njihovom upoređivanju.

Ali mnogo toga što se danas dešava, mislim da bismo to mogli nazvati prediktivnom tehnologijom, to je uobičajeni način razmišljanja o tome. Ali ove tehnologije zapravo nisu o predviđanju onoga što ćete raditi ili šta želite. Više se radi o tome da vas usmeravaju, u nekom medijskom kontekstu. Često čujete taj izraz "usmeravanje". To je kao da predviđamo šta će osoba uraditi, i onda je blago usmeravamo u drugom pravcu.

Na primer, da li je Tiktok neka vrsta imitacije video-igara?

Tiktok, znate, može biti prilično gejmificiran. Mislim da je tako sa svim platformama, i Instagram kako se razvijao tokom vremena, manje se radilo o statičnim slikama a više o klipovima i kretanju kroz prostor na taj način. Tako da mislim da je sve to povezano sa pružanjem podsticaja ljudima da deluju i ponašaju se na određene, drugačije načine, i u delimično izmenjenim obrascima.

Zaista mislim da je to više zastrašujuće od priče kako veštačka inteligencija sve preuzima, i sličnim stvarima. To su zaista važne promene koje se dešavaju u društvenom životu danas, mislim da se naša svakodnevna rutina menja. I kada kažem to, ne mislim samo da smo previše na telefonima. Komplikovanije je od toga.

Radi se o tome da su se obrasci i ritmovi našeg svakodnevnog života promenili. Budimo se, prvo pogledamo telefon, i gledamo različite stvari. Krećemo se koristeći Gugl mape, prihvatamo sugestije za restorane. Koristimo gradove na drugačiji način. Čitava struktura svakodnevnog života je digitalizovana i promenjena.

Sada, to nije loša stvar. Naravno, navike se stalno menjaju, i prilagođavaju novim tehnologijama. Na primer, televizija je zaista promenila navike ljudi, ljudi su počeli drugačije da organizuju strukturu svog dana zbog televizije i sličnih stvari. Ali mi smo sada, pretpostavljam, u novom talasu promena naših svakodnevnih životnih navika.

Za mene, često se te promene dešavaju isključivo u funkciji korporativnih profita, i gde vam jedan odsto govori da radite ovo, umesto onoga, jer je profitabilnije ili šta već. Dok mislim da su čak i u vreme televizije, postojali složeniji razlozi.

Pomenuli ste etiku i slažem se, nije na meni da kažem šta je etički ispravno, a šta nije. Ali moj instinkt mi kaže da su čak i u doba televizije ljudi podsticani da organizuju svoj život na način koji ima nekog smisla za društvo. Mislim da danas ljudi bivaju podsticani da organizuju svoj život na način koji ima smisla samo za generisanje profita za 1% vlasnika platformi i kapitalista.

I to je promenilo potpuno odnose među ljudima ili…

Tačno, mislim da je potpuno promenio, i mogli bismo dugo vremena da razgovaramo o tome, ali i o vrstama otuđenja i izolacije koje postoje. Očigledno kada nam je dat internet rečeno nam je da će nas povezati sa svima, kao nikada ranije. Ali ono što je očigledno, kada se osvrnemo na to, jeste da je na kraju to rezultiralo fragmentacijom i razdvajanjem naših zajednica i društava kao nikada ranije, ostavljajući nas kao mnogo više individualne ljude koji ne dele iste obrasce, koji nemaju iste veze međusobno. A to čini formiranje društvenog života i zajednice veoma teškim.

U redu, hvala.

Hvala vam, izvinjavam se što je bilo previše pesimistično, ali mislim da je veoma interesantno razgovarati o ovome. I ovo nije borba koja je završena, mislim da još uvek možemo postići značajne stvari pomoću ovih tehnologija. Ali svakako je bilo veoma zanimljivo diskutovati. Hvala vam što ste me ugostili.