Boris Eldagsen, umetnik čija je lažna fotografija prevarila sudije Sonija: AI nije pretnja!

Otkako je 52-godišnji nemački umetnik Boris Eldagsen otkrio da je prestižnu međunarodnu Nagradu za fotografiju kompanije Soni osvojio tako što je na konkursu učestvovao sa slikama koje su generisane veštačkom inteligencijom, odnosi između njega i Sonija su postali pomalo neprijatni, navodi Gardijan.

Soni je izdao saopštenje u kojem kaže: „Više nismo u stanju da se uključimo u smislen i konstruktivan dijalog sa njim."

Na Eldagsenovom sajtu piše: „Soni, prestanite da pričate gluposti!“

„Ne znam zašto su takvi“, kaže fotograf Eldagsen u razgovoru za Gardijan.

"Ako ne možete da uočite razliku - idite kući"

Jasno je, nastavlja on, da misle da su prevareni, jer je njihova estetska razboritost  dovedena u pitanje.

"Ako ne možete da uočite razliku između fotografije i slike generisane veštačkom inteligencijom, onda idite kući“, direktan je nemački umetnik i filozof koji se školovao na više kontinenata od Kelna i Majnca u Nemačkoj do Indije i Australije. 

Ipak, Zoe Vilijams, kolumnistkinja Gardijana koja je razgovarala sa Eldagsenom primećuje da su možda obe strane prestroge svaka prema onoj drugoj i previše blagonaklone prema sebi.

Možda, kada se urade dovoljno dobro, AI slike niko ne može da razlikuje od fotografije?

Eldagsen kaže: „Volim fotografiju, volim da generišem slike pomoću veštačke inteligencije, ali shvatio sam da to nisu isti entiteti. Fotografija piše svetlom, AI piše nagoveštajima. Postoji povezanost, vizuelni jezik je naučen iz fotografije, ali sada veštačka inteligencija ima svoj život. Ako ljudi žele da ćute i da ne govore o tome, to je pogrešno.”

Njegov rad je oduvek bio konceptualan, mnogo pre nego što je počeo da radi sa veštačkom inteligencijom.

"Veštačka inteligencija me je fascinirala"

„Moj pristup fotografiji je bio psihološki i filozofski. Bilo je to putovanje unutra, moje fotografije ne prikazuju ono što svi vide pred sobom. S tim mojim iskustvom, veštačka inteligencija me je fascinirala. Izgrađena je iz kolektivnog nesvesnog. Takođe sam video da način na koji funkcioniše može biti povezan sa Platonovom teorijom ideja (poznatom i kao teorija oblika)“, objašnjava Eldagsen za Gardijan.

Takvo razumevanje AI koncepta fotografije bi možda moglo da pomogne kako je napravljena nagrađena slika. A možda i neće, ali vredi pokušati.
To je crno-beli portret dve žene, starija je pozadi s rukama, istrošenim do te mere da su deformisane, i nalaze se na ramenima mlađe žene.

Možda je to dan venčanja – to se sugeriše koliko u mešavini strepnje i razočaranja u četiri budna oka, tako i u suptilnoj finoći bele haljine, možda, neveste. Slika se zove "Električar", iz serije "Pseudomnezija", još jedan izraz za lažno pamćenje – što je moglo da bude i trag za sudije, ali nema veze.

Scenu bezvremene ljudskosti - napravila mašina

To je neizmerno uzbudljiva scena, koja toliko priča o ljudskom stanju i njegovoj bezvremenosti - zato je verovatno i pobedila. Ali je i zato toliko uznemirujuće što je tu scenu napravila mašina.

Osim što je čovek, naravno, bio umešan.

„Proces ima mnogo koraka, ne funkcioniše to tako što ubacite tri reči i kliknete na generiši“, objašnjava Eldagsen.

Njegove avanture sa veštačkom inteligencijom nisu dovele do krize njegovog identiteta kao fotografa, jer nikada nije bio zaljubljen u ideju autorske fotografije.

„Uvek je to bila saradnja. Radim u timovima sa prijateljima umetnicima već 25 godina”, kaže Eldagsen.

I on ne misli da veštačka inteligencija vodi ka dehumanizaciji, ne misli da je to proces koji ostavlja čoveka po strani.

"Prvi put u istoriji, starija generacija ima prednost"

„Ne vidim da je AI pretnja kreativnosti. Mene lično AI oslobađa. Sve prepreke koje sam imao u prošlosti – finansijske prepreke, budžeti – više nisu bitne. I prvi put u istoriji, starija generacija ima prednost, jer je AI - akcelerator znanja.

Kada znate kako fotografija funkcioniše, kada poznajete istoriju umetnosti, onda su dve trećine uputstava dobra. Uputstva koja dajete veštačkoj inteligenciji dobra su, dakle, samo ako imate znanja i veštine. Ukratko, ovo je nešto što dvadesetogodišnjak ne može da uradi."

Platon dolazi do toga da je njegova teorija oblika – da postoji idealna verzija, recimo, tabele, a da je svaka iteracija (čin procesa ponavljanja) tabele u stvarnom životu samo imitacija, verzija originalne ideje – predata algoritmu, koji čuva sve iteracije, čuva znanje našeg kolektivnog nesvesnog.

Eldagsen kaže: „Mnogi ljudi, kada se žale na veštačku inteligenciju, kažu da je to kopiranje i krađa. Nije, to je učenje Platonove teorije."

Pravi izazov koji predstavlja veštačka inteligencija nije u tome što bi mogla da uzdrma našu ideju o ljudskoj kreativnosti kao na neki način jedinstvenoj i nedokučivoj – mada ko voli kada se to dogodi? – čak nije ni u tome da može da uništi radna mesta i, potencijalno, čitave industrije – iako ni to svakako nije dobro.

Pretnja demokratiji i foto-novinarstvu

„Pretnja je“, kaže Eldagsen, „pretnja demokratiji i foto-novinarstvu; imamo toliko lažnih slika, moramo smisliti način da pokažemo ljudima šta je šta."

Propaganda se koristi za isporuku jedinstvene poruke isključujući druge poruke. 

Pitanje nije: „Ko je napravio ovu umetnost, čovek ili mašina?“ ili „Može li mašinska umetnost biti stvarna?“

Fundamentalnije je: koliko istine ima u mojoj stvarnosti? Ili su to možda ista pitanja? Platon bi znao.

Eldagsen predlaže, u prvom redu, neku vrstu sistema semafora: AMG, gde su slike vesti označene kao „autentične, manipulisane ili generisane".

Činjenice oduzimaju toliko vremena, toliko ljudi. Moramo imati strukturu za podršku novinarstvu, novinari to ne mogu sami.

Ali ovo je deo mnogo šireg razgovora o forsiranju razlika između fotografije i slika koje generiše veštačka inteligencija.

Davanje imena bi bio početak: „promptografija“ je Eldagsenov predlog.

„Složeno je“, kaže on, „i pošto je složeno, potrebna je diskusija".

"Moja AI slika je podeljena toliko puta da je stigla do medija i veoma sam srećan zbog toga. Misija ostvarena. Srećan sam što ću igrati svoju ulogu”, zaključio je Boris Eldagsen u razgovoru za Gardijan.