Pevačica Milena Ćeranić bila je na ivici anoreksije, bolesti koja može biti smrtonosna

Mediji su iskonstruisali da je imala anoreksiju, međutim, pevačica Milena Ćeranić je bila na pragu ove teške bolesti.

„Kada sam izašla iz jednog rijaliti programa, a veliki stres sam doživela tamo, nisam imala pojma gde idem. Na neki način sam bila uslovljena, ali prećutno je bilo da ako ne budem ušla u rijaliti, da neću imati specijalni angažman. Izašla sam sa 43 kilograma iz rijalitija. Imala sam slikanje za neki časopis i stilistkinja mi je donela farmerke 26, bile su mi velike, ja sam morala da ih podvrnem skroz, nisu mi bile velike pola broja, nego su mi bile bukvalno velike dva broja, ja sam podvrnula da bi to na nešto ličilo, a gledam se u ogledalu i kažem: 'Nije to još onako kako bih ja htela'“, prisetila se mlada pevačica.

Milena se dotakla komentara koje je dobijala na račun svog izgleda i navela da su je svi pitali šta joj je, što se ne ugoji i da joj je trebalo dve godine da se ugoji. U međuvremenu je ostavila i cigarete ističući da se drugi u toj situaciji ugoje, šro njoj nije polazilo za rukom dve godine. Pevačica otkriva da je imala dve modrice ispod zadnjice od sedenja, odnosno od mršavosti i nije mogla da sedi na tvrdoj podlozi dok ne stavi dva jastuka ispod sebe.

Govoreći o tome koliko joj je to smetalo, pevačica naglašava da za to nije bilo vremeva već da je morala da se bori sa medijima: „Kakva crna depresija, ja nemam kada da budem u depresiji. Zato se kasnije javila i jaka anksioznost kod mene i to je nešto sa čime sam se izborila i na šta sam ponosna na samu sebe“.

Prema Mileninim rečima, anksioznost je skup svih loših emocija – strah, ljutnja, tuga, bol, stres.

„To su nedefinisani loši osećaji, koje nismo uspeli da izbacimo iz sebe i onda se oni tako natalože kao neki tumor unutrašnji koji jede sve živo. Onda krenu panični napadi, što je jako komplikovano kod nas koji se bavimo javnim poslom, a meni je psihijatar rekla, ona mi je dala medikamente koji su mi bili neophodni u tom trenutku, a ja sam aporočan tip, u svakom smislu te reči, ne volim da zavisim ni od čega i ni od koga, rekla mi je da ću kada sama osetim potrebu, prestati da pijem taj lek i to se zaista dogodilo posle dva i po meseca“, objasnila je pevačica.

Kada i kako počinje mršavljenje?

Milena Ćeranić kaže da je jela sve, ali da se kod nje javila jaka, svakodnevna dijareja. 

„Nemaš izbora u tom rijalitiju da kažeš šta hoćeš. Jela sam hleb sa krompirom, hleb sa pirinčem, hleb je bio osnova, jer tako se živi na selu, a onda sve ostalo što ide uz hleb, ali sam imala konstantne dijareje, sve je prolazilo kroz mene, išla sam po deset puta u toalet. Apsolutno se ništa nije primalo, dok nisam izašla napolje i shvatila zaista. Tek posle nekog vremena sam shvatila koliko sam zapravo mršava. Imam i dan danas iskrivljenu sliku o svom telu. Sad se trudim da budem u treningu konstantno i to je nešto što me apsolutno ispunjava. Trudim se da se hranim zdravo, ne robujem hrani, to mi je najbitnije“, kaže pevačica.

Da nešto nije u redu i da je premršava opominjali su je prijatelji savetujući je da treba nešto da uradi.

„Na početku ne čuješ, i ja sam bila jedna od onih, ne da mi nije odgovaralo, nego ti ne vidiš sebe onakvim kakav jesi u tom trenutku, jer nisam imala vremena, bavila sam se nekim drugim stvarima koje su jako uticale na to da sam i dalje mršava i da ne mogu da se ugojim. To je bavljenje medijima i ljudima oko mene koji su hteli neke bezvezne stvari da mi se dogode. Međutim, zatvoriš se, porazgovaraš sam sa sobom i skontaš da stvarno jesi budala. Tako je krenulo i da jedem i da malo čitam više, a kasnije sam krenula i sa terapeutom, sve je išlo lagano, nije mi dugo trebalo da vidim da nisam u redu”, rekla je Milena Ćeranić.

Kako prepoznati anoreksiju i kako se nositi sa tim ozbiljnim problemom, razjasnila je dr Irena Đorđević, specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeutkinja sa Klinike „Dr Laza Lazarević“.

Šta je anoreksija?

Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti, anoreksija se svrstava u poremećaje u ishrani. Pored toga, postoji i bulimija, koja je vrlo učestala u današnje vreme.

„Kod bulimije se dešava prejedanje, uzima se velika količina hrane uz jednu veliku napetost i onda posle toga dolazi do povraćanja i osobe na takav način doživljavaju izvesnu relaksaciju. Tu je ono što je različito, mada postoji i atipične forme kod kojih se osoba samo prejeda bez povraćanja. Postoji i jedan bulimijski oblik anoreksije gde u stvari osoba, takođe, na kraju povraća ili koristi neka laksativna sredstva kako bi izbacila tu hranu koju je uzela, ali je razlika u tome što kod anoreksije ima mnogo većeg pada telesne težine. Ako bismo definisali anoreksiju, to je voljno izgladnjivanje, uzrokovane psihološkim problemima“, objasnila je doktorka Đorđević.

Prema njenim rečima, takva osoba ima jako veliki strah od dobijanja na telesnoj masi i ide ka tome da izgubi telesnu masu i da održi malu telesnu težinu toliko da to ide i do dvadesetak procenata manje od onog što je očekivano za starosnu dob i pol.

Osim toga, osoba ima i druge psihološke probleme, a dolazi i do gubitka menstrualnog ciklusa, posledično dolazi i do problema sa drugim sistemima organa, počev od endokrinog pa nadalje.

„Ono što je najopasnije kod anoreksije je što može doći i do smrti“, upozorila je dr Đorđević. 

Kada se anoreksija javlja?

Ovaj poremećaj u ishrani najčešće se razvija u periodu adolescencije i to recimo u periodu od 14. do 16. godine najčešće, može dugo da traje ili da se ponovo vraća.

Osobe koje su predisponirane da obole od anoreksije su one koje imaju jedno vrlo nisko samovrednovanje, osećaj lične neadekvatnosti i, kako ističe dr Đorđević, kompenzatorno su razvili perfekcionizam: „Ja nisam vredan sam po sebi, ali ću se truditi da radim sve na najbolji način da bih postao vredan i to je obrazac koji funkcioniše dugo i doživljaj da uspostavlja kontrolu, doživljaj satisfakcije koji ima je ono što dalje vuče da osoba još više smrša”. 

Osobe koje imaju anoreksiju, često kriju svoje telo, jer nailaze na osudu. Dešava se da se stvara lažna slika jer je osoba živahna, radosna i onda se kasno reaguje na problem.

Počinje tako što se uvode neka nova, neobična pravila u ishrani, pa osoba postane vegetarijanac, vegan i onda nakon toga, osoba počinje intenzivno da vežba, da čisti kuću, na sve načine se trudi da izgubi kilograme, sklanja se kada jede ili baca hranu. U prvom trenutku niko ne vidi u tome problem, nego tek kasnije kada postane opasno i kada može da dođe do toga da je potrebno i bolničko lečenje.

Kako pomoći osobi koja ima anoreksiju?

Kod poremećaja ishrane javlja se i poremećaj telesne šeme. Milena Ćeranić opisuje trenutak u kojem je razmišljala o tome kako treba još samo malo da smrša i da onda će onda biti dobro. Upravo taj gubitak adekvatne percepcije sopstevnog tela koji se dešava kod poremećaja ishrane je veoma važan i jedan je od osnovnih kriterijuma u dijagnostici anoreksije i bulimije.

Što se tiče bolničkog lečenja u Beogradu, u KBC „Dr Dragiša Mišović“ leče se osobe koje imaju već uznapredovan oblik anoreksije sa komplikacijama, takođe i u Institutu za majku i dete, kada je pomoć potrebna u mlađem uzrastu, a postoje i  druge komplikacije.

„Važno je da se i roditelji kada prepoznaju da postoji potencijalno ovaj problem, obrate najbližem psihijatru. Najčešće se roditelji osećaju krivim što se to dešava i doživljavaju to kao ličnu sramotu i, između ostalog, i zbog toga prave otpor kod obolelog, jer što više tu osobu ucenjuju ili primoravaju da jede, to se ona više povlači, doživljava mnogo veći strah“, objasnila je specijalistkinja psihijatrije.

Dr Irena Đorđević istakla je da je teško uveriti osobu koja ima anoreksiju da joj je potrebna pomoć, da je prvi kontakt sa stručnim licem veoma važan.

„Ključno je da osoba stekne poverenje i razumevanje. Jedini univerzalni lek za ove bolesti je odnos lekara i pacijenta. Suština je razumevanje drugih koji su nam bliski, da naučimo da razumemo sebe i svoje potrebe i da zavolimo i prihvatimo sebe“, poručila je gošća RTS Ordinacije.