Njujork tajms: Novak Đoković je ponovo u Njujorku i voli ga kao nikada pre

Dve godine, Novak Đoković je sanjao o Njujorku. Imao je mnogo uspeha u Velikoj jabuci, osvojivši Ju-Es open tri puta. Tu je na terenu napravio jedan od svojih najpoznatijih poteza vrativši servis Rodžera Federera sa moćnim forhendom kada je branio dve meč lopte tokom polufinala 2011. godine.

Njegove misli, međutim, ostale su fokusirane na jedan od njegovih najgorih trenutaka uoči kraja razočaravajućeg poraza u finalu 2021. godine od Danila Medvedeva, piše Njujork tajms.

Đokovića je jedna pobeda delila od jedine stvari koju nije postigao tokom svoje karijere – da postane prvi čovek od Roda Levera 1969. koji je osvojio sva četiri Gren slema u nizu. Sedeo je u svojoj stolici pored aut linije pre poslednjeg gema slučajući publiku od 23.000 ljudi na stadionu „Artur Eš“, koja je većinom navijala za njegovog protivnika, kako sada bodri njega. Jecao je u peškir.

Znao je da njujorška publika ceni veličinu i istoriju. Osetio je i čuo ih kako ga vuku čim je zakoračio na teren i bili su tu za njega i kada je sedeo na ivici poraza.

„Zaljubio sam se u Njujorčane i Njujork na potpuno drugačiji način tog dana“, priznao je Đoković.

Nakon što je propustio turnir prošle godine zbog odbijanja da se vakciniše protiv kovida 19, Đoković se konačno vratio na Ju-Es open. Kao i njegova kolekcija Gren slem titula, koja je dostigla broj od 23 i više od bilo kog muškarca, ljubav koju je osetio te nedelje pre dve godine čini se da je samo porasla, obostrano.

„Ne mogu da dočekam da se Novak vratio u Njujork“, istakla je direktorka turnira Stejsi Alaster na konferenciji za novinare.

Đoković je oduvek bio gladijator na terenu. On urla, udara se u grudi, uzvraća publici kada mu se ruga i polomi poneki reket. Kažnjen je 2020. godine kada je na Ju-Es openu u besu udario lopticu koja je slučajno pogodila linijsku sudiju.

Ali sada sa 36 godina postao je opušteniji i promoćurniji. I dok mu ne manjka istaknutih političkih stavova koje ne krije, takođe se izvinjava zato što kasni, šali se na svoj račun i lako je na osmehu. Želi da ga ljudi vole i nije ga sramota da to prizna.

Javnost je videla više ovakvog Đokovića naročito posle Rolan Garosa u junu kada je pretekao Federera i Rafaela Nadala, svoje najveće rivale, u trci za najviše Gren slem titula u muškoj konkurenciji.

Obožavaoci su se okupili u donjoj loži stadiona „Artur Eš“ na njegovoj prvoj probi prošle nedelje. Između jakih servisa i bekend reternova, Đoković je prihvatao zahteve za njegove poznate imitacije Marije Šarapove, Endija Rodika, Pita Samprasa i drugih, što je deo njegove rutine još iz 2007. godine.

„To je dobar signal da se osećam veoma prijatno na terenu. Dobra zabava, pozitivna energija“, rekao je posle toga, dodajući da je to bila jedan od najboljih treninga koje je ikada imao.

Kada je obezbeđenje dalo znak da se trening privodi kraju, deca zajedno sa velikim brojem odraslih pohrlila su ka terenu, mašući telefonima i velikim teniskim loptama moleći za fotografiju i autogram. Đoković je proveo više od 20 minuta na obodu terena dok su obožavaoci uzvikivali njegovo ime.

Nije mogao svima da izađe u susret. Teretana je čekala. Nije došao ovde da bi ponovo dobio sažaljenje. Proučava svoje najveće rivale, drži se striktnog režima, spava, jede i prati svaku trunku koju stavlja u usta.

Večera prepuna proteina i ugljenih-hidrata u sredu, pojedena ubrzo nakon sesije u teretani, sastojala se od dva fileta lososa, dva velika pečena krompira, malih žutih krompira, graška i činije paste sa maslinovim uljem i svežim povrćem.

„Mečevi će postati sve teži i zahtevniji kako turnir bude napredovao. Zbog toga uvek razmišljam unapred. Fokusiram se na sledeći izazov, naravno, ali takođe mi je na pameti dugoročni cilj i plan, a to je da pobedim na turniru“, kaže Đoković.

Mnogo toga se promenila od kada je Đoković poslednji put bio blizu pobede u Njujorku. Postao je starija legenda sporta i učvrstio svoj status najboljeg igrača moderne ere. Federer se povukao, Nadal se oporavlja od operacije i na ivici je penzije. Karlos Alkaraz, dvadesetogodišnji Španac kojeg dugo već proglašavaju novim velikim igračem, pojavio se ranije kako bi uspešno ispunio očekivanja. On je trenutni šampion Ju-Es opena i svetski broj jedan.

Borba protiv njega i svih ostalih članova takozvane sledeće generacije je najverovatnije poslednje poglavlje u Đokovićevoj karijeri. Njegovo rivalstvo sa Alkarazom, redak i primamljiv međugeneracijski sukob sirovog talenta protiv neponovljivog iskustva, glavna je stvar tenisa.

Đoković se izašao kao pobednik u njihovom prvom meču na Rolan Garosu, ali je izgubio u pet uzbudljivih setova u finali Vimbldona. Možda je to bio trenutak predavanja baklje. Možda i nije. Kako god, Đoković uživa. Alkaraz, Siner i Rune su, kako kaže, članovi generacija koja veruje da može da ga pobedi u osvajanju velikih turnira. Hrabri su i to mu se dopada.

„Moja uloga danas je da ih sprečim u tome“, kaže uz mali smešak.

Može i da se seti kada je bio jedan od njih, u svojim kasnim tinejdžerskim godinama i ranim 20-im, pojavljujući se u Njujorku i kao mnogi igrači pre njega potpuno oduvan veličinom i energijom grada. Za klinca iz planinskog grada na Balkanu, čak i za onog ko je putovao širom Evrope, osećaj je bio ogroman.

Tokom njegove prve posete, ostao je kod familije u Nju Džerziju, putujući svaki dan u nacionalni sportski centar „Bili Džin King“. Svaki put kada vidi znak za tunel Midtaun njegove misli se vrate na nevinost te prve posete 2003. godine.

Sada provodi nedelju pred Ju-Es open u hotelu na Menhetnu, upijajući energiju grada, pre nego što se sa suprugom i decom preseli na prijateljevo imanje u Alpajnu. Tamo prelazi na „lokdaun“ mod i traži mir i spokoj među drvećem i prirodom, posebno u danima između mečeva, kada često bira da tamo trenira sa nekim a da ne putuje u Kvins.

Postoji još jedna prednost lokacije. Đoković zna pregršt priča o igračima koji su postali žrtve zova njujorškog noćnog života. Neki od njih su njegovi vršnjaci, a sa nekima je čak i bio par puta u klubovima u mladosti.

„Imao sam sreće da sam tada imao ljude koji su me sprečavali i držali pod kontrolom. Ali imao sam slobodu da istražujem i šetam okolo. Recimo samo da sam imao prilike i da upoznam Njujork noću“, kaže Đoković.

To se ove godine neće desiti. Posebno zbog svežeg sećanja na poraz od Alkaraza i mladog Španca koji predstavlja izazov podjednak kao Đokovićevi najveći dueli sa Federerom, Nadalom i Endijem Marijem tokom vrhunca.

Posle poraza na Vimbldonu, Đoković je ostavio svoje rekete dve nedelje i otišao sa porodicom na odmor u Hrvatsku i Crnu Goru, na planine i more koje dobro poznaje. Odustao je od turnira u Torontu zbog umora.

Teniski raspored, međutim, ne ostavlja puno vremena za refleksiju i žaljenje, pa je brzo stiglo vreme da se počne sa pripremama za nove turnire – koji se često igraju na teškoj i vlažnoj klimi kasnog leta Sinsinatija i Njujorka. Zbog toga je trenirao tokom najtoplijih evropskih dana.

Dobro je što jeste. Finale u Sinsinatiju protiv Alkaraza bio je test izdržljivosti koji je Đoković pobedio tek nakon četiri i odlučujućeg taj brejka. Đoković je opisao meč kao jedan od najtežih metalnih i fizičkih izazova svoje karijere.

Takav test nije bio planiran kao priprema za Ju-Es open, ali je namera pobediti na turniru. Kao i uvek.

„Kako pobedite i koliko vam treba, to je nešto što je nepredvidivo. Bolje ovako nego da izgubite onakav meč, to je sigurno“, ističe Đoković. Ili, na stranu ljubav i snovi, ono što se desilo prošli put kad je bio u Njujorku.

Ove godine, nada se, drugačiji san ga čeka.